Пише: Вук Бачановић
Када сам након бесане ноћи проведене уз лаптоп и праћење дешавања у црногорском парламенту, подигао очне капке и “прелистао” портале наишао сам прво на очекиван текст. Андреј Николаидис на, себи својствен, површан и незналачки начин ламентира како, ето, само што паравојне формације из Србије и Републике Српске нису запосјеле дијелове Црне Горе и, како, ето све подсјећа на деведесете и, ето, само што нису почели масовни покољи етничких и вјерских мањина и како би, ето, све кренуло у том смјеру само да Црна Гора није чланица НАТО-а. Све, ако ћемо вјеровати Николаидису, упућује на то: “Нису ли српски интелектуалци и политичари тада, као и данас, поводом усвајања Закона о слободи вјероисповијести у црногорском Парламенту, узвикивали: „угроженост“, „угроженост“, „отимају наше“, „отимају наше“?
На страну сада што један озбиљан аналитичар и интелектуалац, каквим се Николаидис настоји представити у региону, овдје наступа са аргументима просјечног ђеда који путује на линији Фоча-Билећа и у полуалкохолисаном стању ствара теорије о томе како Бакир Изетбеговић само што није напао Србе, јер медији су пренијели такву и такву изјаву Изетбеговића, или којег ли већ званичника.
Попут “дискутаната” из локалног сарајевског или мостарског дућана или фризераја, који сваки јасан и разуман аргумент да предуслова за било какав рат нема, у невјерици одбацује говорећи: “И ’92 смо тако мислили и говорили!”
На страну то што један “озбиљан интелектуалац” у конкретном случају има сјећање златне рибице, па се не сјећа да Црна Гора није била у НАТО-у када је прогласила независност, те да ју је Србија прва признала. Или онда када је Црна Гора признала Косово (дио територије сусједне Србије), када су том државом бјесниле још интензивније демонстрације него данас, па нико није утврдио улазак ни војних ни паравојних формација из Србије. Те се, сходно томе, то није десило ни сада и то једноставно стога што ни један рат на Балкану не почиње док они који га желе започети за њега немају међународно залеђе…
О чему би Николаидис требао добро размислити када већ држи лекције о 90-тима када су, истина, и српски али и несрпски интелектуалци узвикивали: “угроженост”, “отимају наше”, а да и у једном и другом случају, то “наше” више није било Југославија. Па, на концу, ни у случају Црне Горе, која у постојећим констелацијама моћи није и не може бити жртва било какве “великосрпске политике”, већ мала држава, која, одржавајући са Вучићевим режимом најбоље односе, у свом узвикивању “угроженост” и “отимају/отели су наше” настоји извршити колосални криминал над црквеном заједницом којој дугује своје постојање и из које је и проистекла као свјетовна држава: Митрополијом црногорско-приморском. И то наметањем закона за који су и правници политички несклони СПЦ закључили да садржи абнормални чланак 52 усмјерен против свих кодификованих људских права, а посебно оних имовинских.
Николаидисово оправдавање овог поступка се своди на критику личности и поступака архиепископа Амфилохија и челника српских странака у Црној Гори. На антипатију према било коме или било чему (личности/феномену/политичкој тактици и стратегији) има свако, али архипеископ сам по себи није Црква, нити сва историја Цркве, нити сва историја конкретне епископије. Нити српски народ јест једнако – актуелни челници. Замислимо сутра да нека српска власт донесе закон којим жели државном имовином прогласити сву имовину исламске заједнице, а некакав српски “Николаидис” такав поступак брани радикалном реториком бившег реиса Церића, или ревизионистичким и антинаучним ставовима муфтије Муамера Зукорлића? Било би то заиста ужасно.
Међутим, конкретном Николаидису “ужасност” је специфизирана једино за изразе српског шовинизма, док је шовинизам према Србима и жеља за економским уништењем 800-годишње српске епископије, и дукљанска културна револуција, односно демонско/комично настојање да се по сваку цијену избрише и у заборав гурне српска прошлост Црне Горе, један сасвим логичан поступак. Због чега је то тако?
Да бисмо најпластичније објаснили јаловост квазиинтелектуалне критике српског национализма, а која долази са либералне љевице, оставимо на тренутак Николаидиса и позабавимо се другим изненандним апологетом Ђукановићева режима, супотписником бизарне петиције 88 интелектуалаца против “великосрпског насртаја” на Црну Гору – Драганом Марковином. Овај аутор више корисних књига и чланака ме немало непријатно изненадио и ужаснуо тврдњом да “За оне неупућене, поједностављено говорећи у Црној Гори се управо приводи крају процес дефинитивног раскидања свих веза те земље са српским националистичким пројектом.”, те да је “тај… процес започео оног часа кад је Мило Ђукановић, било властитом интуицијом и одлуком или нечијом сугестијом, што је у коначници небитно, одлучио окренути леђа том пројекту који је и сам активно подржавао.” Марковина је подвукао да је од тог пројекта “посљедња је преостала Српска православна црква у Црној Гори, вођена од стране увјереног националисте Амфилохија Радовића”.
Заиста ми није намјера историчара учити његовој струци, те га увјеравати да је Црна Гора, испрва српско-православна црквена кнежевина, сама по себи настала као “српски националистички пројекат”, то јест пројекат обнове српске државности (ради краткоће овога текста споменимо само Историју Црне Горе коју руској царици Катарини Великој 1754. испоручује митрополит Василије Петровић и у којој говори о томе како су Турци завладали његовом “српском земљом” и коју потписује као “смјерни митрополит црногорски, скендеријски и приморски и трона српскога егзарх”, или његовог насљедника Петра И Петровића Његоша и његове планове стварања Славјаносрпског царства са сједиштем у Дубровнику. Док о националном идентитету Петра ИИ Петровића Његоша, кнеза Данила Петровића и кнеза и краља Николе Петровића није потребно готово ништа излагати. Оно што запрешаћује јесте да један увјерени љевичар у својој анализи ситуације у Црној Гори стоји на линији црногорског фашистичког идеолога из Другог свјетског рата, који је стајао под јаким утицајем усташко-старчевићијанско-франковачке идеологије – Секуле Дрљевића.
Само и једино у Дрљевићево вријеме и никада више у црногорској историји до Мила Ђукановића, а у вријеме фашистичке окупације Црне Горе и блиске сарадње и пријатељства са усташком влашћу НДХ, а према нацрту Статута Црне Горе коју су сачиниле италијанске окупационе власти, црногорски идентитет је приказан као нешто посве различито од српског, па је тако “црногорска застава црвена са малтешким бијелим крстом у средини”, службени језици државе су италијански и црногорски, а “Црногорска православна црква је аутокефална и не зависи ни од једне друге стране Цркве.” Да не говоримо о Дрљевићевом проусташком памфлету “Тко су Срби”, која врви сулудим расистичким теоријама о Црногорцима као вишој, а Србима као нижој раси.
С друге стране, црногорски партизани, а то би ваљда требала бити страна коју заступају љевичари као Марковина, су још двадесетих година прошлог вијека наступали са паролом “Српство, Словенство, Слобода”. Светозар Вукмановић Темпо у својим мемоарима из 1971., реферирајући се на 1918. говори о “уједињењу оба српска народа”. Партизански командант Иван Милутиновић 1944. држи говор у којем објашњава да “ко није добар Црногорац, тај није ни добар Србин”. Блажо Јовановић, комунистички руководилац поријеклом из породице лојалиста Петровића, исто тако није спорио припадност Црногораца и Срба истом народу, већ је указивао на различите услове историјског развитка народа у Србији и Црној Гори, што је довело до идентитетских специфичности. Сава Ковачевић, прослављени партизански командант из Црне Горе, како свједочи Милован Ђилас, такођер није имао дилеме око тога да су српски и црногорски идентитет један те исти. Сам Милован Ђилас, који је црногорску нацију сматрао реалношћу на начин да она јесте нешто посебно и засебно, “другачији од свих Срба”, је на робији у Сремској Каменици 1958. записао: “Србин сам јер сам Црногорац… Не велим да другдје и друкчијих Срба нема – зло нас је расуло на све стране, ама ја сам такав. Нијесам ја Црногорац што сам Србин, него Србин што сам Црногорац.“
Не улазећи у право сваког људског бића да буде оно што жели и да се у било којој држави на свијету осјећа прихваћено, заштићено и сретно, с правом се можемо запитати на чијој су страни, у овом случају Марковина и Николаидис?
На страни краља Николе?
Неће бити, будући да краљ Никола чак ни у егзилу није порицао да су српски и црногорски идентитет једно те исто. Те је, када је 1920. други пута обновљена Пећка патријаршија као Српска православна црква, из егзила у Француској имао само приговорити да „право обнове цјелокупне Српске православне цркве“, има „Црна Гора и њена црква“, а не карловачки митрополит.
На страни црногорских партизана?
Оних који су 13. јула дигли устанак како би опрали срамоту дрљевићевског фашизма и проглашења Независне државе Црне Горе 12. јула и, којима, како смо видјели, није било ни на крај памети да се шовинистички односе према српском дијелу свога идентитета?
Напокон, постојећи Закон о слободи вјероисповијести донесен је 1977. у СР Црној Гори. Због чега би, као такав, сметао једноме љевичару? Не. И један и други коријене ставове изнесене у својим текстовима извлаче из чисто шовинистичке идеологије, којој непријатељ није партикуларни српски шовинизам, један проблематични митрополит или један предсједник српске странке који изриче радикалне и погубне пароле, већ српски народ и његова историја и култура у цјелини, она историја и култура без које Црна Гора као држава, барем она антифашистичка, не би ни постојала.
Извор: Преокрет
