Пише: Горан Киковић
Када смо 21. септембра 2020. године посјетили село Ивање код Бијелог Поља на позив пензионисаног пуковника Радована Обрадовића, увјерили смо се да оно спада међу најљепша села Лимске долине.
У ”екипи” часописа ”Глас Холмије”, која је први пут у овом селу, били су поред мене и предсједник Издавачког савјета часописа ”Глас Холмије” књижевник и новинар Бранислав Оташевић, члан Издавачког савјета ”Глас Холмије”, Миличко Трифуновић, Верољуб Лакићев Кастратовић, предсједник завичајног Удружења Васојевића из Крагујевца, који је неколико дана боравио у Загорју на одмору. Уз нас и млади гуслар Синиша Петрић и наравно незаобилазни Драгослав Вукићевић, велики пријатељ нашег часописа ”Глас Холмије”.
Једна екипа је била у ”голф двојци” којом је управљао Радован Обрадовић, а другим ”аудијем А8,3 квадро”, је управљао Верољуб Кастратовић. Уз Божју помоћ и захваљајући престижним аутомобилима стигосмо кривудавим путем до Ивања, села између шума и пропланака. У селу велики дио путева није афлатиран а многи нијесу ни насути, тако да је прави подвиг стићи модерним аутом да сваког крајолика у Ивању. Дођосмо скоро до пред кућу Радована Обрадовића, који током љета као пензионер борави у Ивању јер има велико имање. Увјерили смо се, обилазећи његово имање, да је ту велики број засада јабукâ и шљивâ.
Него да се вратимо историји и географији Ивања.
Према књизи Милисава В. Лутовца ”Бихор и Корита”, издатој у Београду 1967. године:
‘‘Село Ивање je у долини Ивањске реке, измећу Крша који падају са Коритске висоравни, Градине и Кулинске косе. Доње стране које се спуштају благо у малу речну раван, плодне су и заклоњене од ветрова, па су према томе повољне за земљорадњу и воћарство. Међутим, горњи делови страна, изнад којих су шуме и утрине имају предност за сточарство. Извори избијају готово свуда, а речна вода покреће воденице поточаре, особито у јесен и пролеће. Све ово је било од утицаја да се овде рано развије знатно сеоско насеље”.
О историјату села и старинама у њему Лутовац пише: ”Краљ Стефан Првовенчани приложио је ”оба Ивања са земљом” манастиру Жичи. Село се и данас као и у средњем веку дели на Доње н Горње Ивање, а ови на крајеве. Главни крајеви села су: Доње Ивање, Загај, Ропоти, Коријени, Висилази, Чепице, Брежће, Угари, Рајковићн, Селиште (у средини села), Старо Село (при врху Ивања), Ђурђево Брдо (овде су данас куће Ћоровића), Градиште и Равни. У Старом Селу, Селишту и другим крајевима има осгатака старих гробаља и кућишта. Назив Градиште измећу Висилаза и Равни указује на неко утврђење. Али се на њему не виде трагови каквог зида. Вероватно је ту била нека стражара од брвана. У Ивању jе центар џемата за Ивање, Годијево, Зминац, Јасен, Костиће и Кошеваре. Џамија је подигнута у првим годинама примања ислама у овом крају. Међутим, православни Срби нису имали своју богомољу све док бегови Ћоровићи нису за своје чифчије подигли малу цркву брвнару, која је спаљена у току посдедњег рата – истиче академик Лутовац.
О ком становништву у селу је ријеч Лутовац пише: ”Као и у другим бихорским селима, становништво је различитог порекла. Задржале су се неке староседелачке породице које су имале своју земљу. Супротно томе, на беговским имањима су бивале доста честе промене. Од тих насељених староседелаца остали су трагови у топографским називима. Крајеви: Рајковићи и Ђурово Брдо, где данас живе муслимани Ћоровићи, подсећају својим називима на раније становншџтво. Родови који данас живе у Ивању су:
–Маринковићи (10 к., сл. Св. Никола), кажу да су овде били пре доласка Хајдар–паше. Имали су своју земљу, која је захватала знатно пространство у средини села. Доцннје су их бегови потискивали са боље на слабију земљу у крајевима, али су задржадн својину све до ослобоћења. За Маринка, претка Маринковића кажу да је са Хајдар-пашом правио на Брезовицама (измећу Ивање и Корита) караулу која је служила за осигурање на главном путу Бијело Поље — Нови Пазар.
–Маловићи (18 к., Св. Василија), такоће су старинци. Али се у новије време по слави рођакају са Обрадовићима из Горњих Села код Иванграда (Берана).
–Ајдарпашићи (7 к.), род су са другим Ајдарпашићима у Бихору.
–Ћоровићи (20 к.), род су са Ћоровићима из Лозне.
–Вуковићи (13 к., сл. Лучиндан), њихов предак је побегао из тамнице у Скадру и добегао код бегова Ћоровића, који су га населили.
–Ровчани (7 к., сл. Лучиндан), досељени су „због крви” из Роваца. Најпре су дошли у Стубао, а одатле дошли у Ивање на земљу Хајдарпашића.
–Павловићи (2 к., сл. Св. Николу), предак досељен због крви из Куча. У Кучима су им најближи рођаци Ивановићи. Најпре су се населили у Престреке код Бијелог Поља, затим у Негобратину (Корита), а одавде у Ивање. Из Ивања су се једни иселили у Костеницу (Бихор), а други у Србију (Краљево и Крагујевац).
–Трњари (3 к.), рођаци су им Зајимовнћи у Бијелом Пољу. Од њих су се одвојили и населили у Ивању. Због тога што су се населили у трњу, које су крчили, назвали су их Трњарима” -закључује академик Лутовац.
Становништво у овом насељу веома је хетерогено, а у последња три пописа примијећен је пад у броју становника. 1948. године имало је 686,1953. 802., 1961. 876, 1971. 785, 1981. 731 становник. Данас село Ивање има 121 домаћинство, а према попису из 2003. године у Ивању живи 465 становника, према попису становништва 1991. године у Ивању је живјело 547 становника. Слично као и у Црнчи и у Ивању се примјећује смањење броја становника. Просјечна старост становника је 36,8 година. Према попису из 2003. године национална структура је сљедећа: Срби 252, Бошњака 149, Муслимана 39, Црногораца 28, а 3 становника су непознате националне припадности. У насељу Ивање живи 340 пунољетних становника, а просјечна старост становништва износи 36,8 година (36,3 код мушкараца и 37,2 код женâ). У насељу има 121 домаћинство, а просјечан број чланова по домаћинству је 3,84. Међутим, у међувремену број становника се смањио и све је мање људи у овом селу.
Како се данас живи у Ивању разговарали смо са Радованом Обрадовићем, који је рођен 22. марта 1954. године у Ивању, од оца Вука и мајке Милијане, дјевојачко Павловић. Основу четвороразредну школу је завршио у Ивању, а осмогодишњу у Лозној. А учио је 6 разред на Полици код Берана. Завршио је Електротехничку школу у Никшићу. Војну академију копнене војске-смјер АРЈ-ПВО завршио је у Београду 1977. године и службовање отпочео у Бања Луци.
Радио је у више гарнизона предходне Југославије: Сарајеву, Подгорици, Задру, Даниловграду, Београду, гдје је пензионисан у чину пуковника радећи на пословима у Министарству одбране.
Радован је из гласовите куће Обрадовића и рече нам да је као и његови стари ”прошао” три ратишта од Босне, Црне Горе до Косова. Заклетву никада није погазио и остао је досљедан својим идеалима, да се бори за своју отаџбину ако је она угрожена од домаћег или страног непријатеља. Рекао нам је да је Ивање ”као што се дâ примијетити” једно питомо и лијепо село које припада општини Бијело Поље.
–Међутим, локално руководство последњих деценија врло мало је улагало средстава у развој овога села. Зашто је то тако није јасно. Иако су се грађани обраћали општини, она је врло мало водила рачуна да поправи путеве. Постоји само један асфалтни пут до центра села који је урађен прије чедтрдесет година. Ни до једног засеока не постоји ни један метар асфалтног пута. Иако смо се неколико пута обраћали надлежним општинским органима. На предлог општине прије десет година мјештани засеока Коријени својим средствима финансирали су израду пројекта за асфалтирање 300 метара пута до гробља Коријени. И након више писаних ургенција овај пројекат није реализован па смо принуђени да своје покојнике носимо на рукама до гробља као у нека стара времена. Ово је је један од примјера небриге локалних власти за и ово мало становника који живи у Ивању. Био је и предлог да се наспе кружни пут од Бољанине преко Зминца-Ивања-Црнче-Стјепаница, како би се могла успоставити кружна аутобуска линија од Бијелог Поља на овом потезу и колико-толико побољшани услови живота малобројног становништва и ријетких повратника. Посебан проблем имамо у напајању села електричном енергијом усљед дотрајалости стубова на неким огранцима. Наиме, дешава се да по више сати а понекад и више дана село остане без електричне енергије. У селу одавно нема продавнице и немамо прилику да купимо основне животне потрепштине. Село нема амбуланту, иако је прије петнаестак година постојала идеја али се она реализовала, вели он.
Да све не буде црно, каже: ”Има и добрих страна медаље односно захваљујући народу и појединим прегаоцима изгрђана је црква посвећена Успенију Пресвете Богордице. А Велика Госпојина је иначе завјетина села Ивања. У селу постоји новоизграђена основна школа. Имали смо ми Ивањци стару школу која је почела са радом 1913. године, али да буде скандалозно неко и по нечијем налогу је срушио школу до темеља. Умјесто да се овај простор адаптира и сачува од пропадања и претвори у музеј школе и села!”.
‘-Имало је Ивање као и сви наши крајеви учених људи и ратника који су оставили дубок траг на сјећање њихових потомака. Међутим, данас је све мање становника и ово лијепо и питомо мјесто се све мање обрађује. Ипак, има услова за живот у Ивању. Поред пољопривреде и сточарства ова питома земља има Богом дане услове за узгој поврћа и воћа. Ја у свом посједу имам преко шест хектара земље. Од тога око три хектара је под воћем, гдје доминира домаћа шљива пожегача и јабуке старе сорте као и крушке. У процедури сам сертификације биљне производње -воћарство. Годишње испечем око 500-600 литара ракије прве класе која може да се служи и на царским трпезама, прича у шали пуковник који је ратне дане и пушку замјенио производњом убојите ракије. Иначе Радован је пјесник па уз чашицу са нама одрецитова своју пјесму посвећену Ивању.
Село Ивање, бјелопољски крај,
мој предивни Завичај!
Љубав Завичајну ја у срцу носим,
О Ивању причам, пишем, мислим,
Њима е се поносим!
У ђедовској кући са шљеменом,
Покривеној сламом у складу са временом,
Која је имала само ходник, собицу и собу,
А за мене мајчино срце, љубав и топлу утробу!
На Младенце-Дан четрдесет мученика,
У зору, на свијет ме донијела Милијана мајка,
Племенита, меког срца, питоме душе,
А жена храбра и јака!
У тешким ме условима одгајала,
На грудима и леђима носила,
Од себе ме није одвајала,
И послове тешке кад је обављала!
Он је велики заљубљеник у завичај па је последњих година, што је ријетко у нашим крајевима, проширио своје имање и каже да су ови крајолици ништа мање значајни од прелијепе Шумадије у којој сада живи са својом породицом. ”Никад не бих Београд замијенио за моје родно Ивање само да има продавница!”, кроз шалу каже Радован. ”А богами би ваљало би да има и неко етно село!”
Ми, горепоменути, гостили смо се тога дана код нашег домаћина, брата Радовна, ”пробајући” његове ракије од шљивâ, јабука и крушака. Ту се, уз његове ђаконије, испјевасмо а уз струне гусала слушасмо младог гуслара Синишу Петрића и напустисмо ове прелијепо и питомо Ивање уз пјесму Вита Николића:
Грлом у Полимље
Гори јесен, капљу шљиве
у првоток љут,
а ми грлом у Полимље
– нанио нас пут.
Три смо ноћи и три дана
текли као Лим
од казана до казана
– упоредо с њим.
Пјевала нам дању јесен
озлаћена сва,
а чувао ноћу мјесец
(или, можда, два?)
И данас бих тамо био
крај казана ког
да нас није разјурио
љубоморни Бог.
Гори јесен, тече шљива
у првоток љут …
Тешко ли је из Полимља
низ тријезан пут.
