Пише: Горан Киковић

Редакција и Издавачки савјет часописа ”Глас Холмије”,покренуо је од 2019.године пројекат ”Актуелности из Васојевића и Лимске долине” и успјешно се реализује већ двије године. Екипа часописа ”Глас Холмије” у саставу: Горан Киковић, главни и одговорни уредник, Давид Лалић, пјесник и члан Издавачког савјета часописа и Драгослав Вукићевић, пријатељ нашег часописа и дистрибутер је потом, на позив нашег пријатеља, сарадника, књижевника и гуслара Милована Миша Кубуровића, посјетила мјесну заједницу Присоје која припада Андријевачкој општини.

Према истраживању попа Богдана Лалевића и Ивана Протића објављеном у књизи ”Васојевићи у црногорској граници”, из 1903. године, сазнајемо следеће: ”Одмах до Салевића на североисточној страни налази се село Присоја, које се тако прозвало што је окренуто к истоку. Већи је део села на благом нагибу Рудога Брда, а мањи у равници поред Краштице с обе стране. Село је дугачко (и.-з.) око пола сахата, а широко (с.-ј.) 15 минути. Присоја се натапа већим делом Присојачким Потоком и изворима, а мањим Краштицом, која јој, као и Лим, од 1896. год. чини знатне штете. У Присоји имају свега 43 куће са 217 становника, који су од Дабетића: Протићи, Вуксановићи, Арсенијевићи и Кубуровићи, од Ковачевића: Кастратовићи и од Новаковића само 4 куће – Мијатовићи, које су овде дошле из Слатине пре 40 година. Село има заједничко гробље, које је у овом селу, са Салевићанима, а тако исто и планину, а то је због малог простора и непосредне близине ових села, а и малог броја становништва.”

Присоја је насеље у општини Андријевица у Црној Гори. Према попису из 2003. било је 348 становника (према попису из 1991. било је 384 становника).
У насељу Присоја живи 265 пунољетних становника, а просјечна старост становништва износи 36,4 година (34,1 код мушкараца и 38,9 код жена). У насељу има 91 домаћинство, а просјечан број чланова по домаћинству је 3,82.
Етнички састав становништва је мјешовит, а у последњим пописима се биљежи блажи пад броја становника.
График промјене броја становника током 20. вијека изгледа овако:

Година Број становника
1948. 442
1953. 466
1961. 494
1971. 393
1981. 385
1991. 384
2003. 348
2011. 387

По етничком саставу: Црногораца има 169 или 48.56%, Срба 162 или 46.55% и непознатог опредјељења је њих 9 или 2.58%.

Црква Свете Петке на мјесном гробљу у Присоји

На почетку смо посјетили цркву свете Петке која се налази у мјесном гробљу, гдје смо обили гробове познатих јунака и знаменитих личности Присоја у минулим временима. Ова црква је подигнута у периоду од 1990. до 1993. године. Донатор је био проф. др Предраг Вуксановић са својом супругом проф. др Надеждом Вуксановић, која је и сахрањена у близини цркве.

Потом одосмо Мишовим џипом до познатог активисте и некадашњег радикалског лидера у Горњим Васојевићима Видака Вукићевића, дугогодишњег одборника у СО Андријевица (14 година), предсједника ОО СРС Андријевице и предсједника Окружног одбора и то у вријеме кад су посланици и одборници избачени из локалних скупштина и скупштине Црне Горе. Радио је у ”Термовенту”, од радника до руководиоца производње.

Како истиче Видак Вукићевић имају велике проблеме око Фабрике пелета која се налази у непосредној близини њихових кућа, која ради нон-стоп 24 сата и свим становницима овог лијепог мјеста омета нормалан живот.

-Грађани су се бунили и негодовали због рада ове фабрике. Велико је питање да ли је тај објекат има употребну дозволу и да ли је предходна фабрика ”Термовент” приватизована на законит начин, као и свака фабрика на овом подручју”, истиче Видак Вукићевић и наставља: ”Ово је много лијепо село, не само због простора него због много добрих и вриједних људи који су у њему живјели а којих више нема. Али има још великих Присојана као што су: Божидар Мане Мимовић, Милован Мишо Кубуровић, Новак Зековић, који су били и остали људи на своме мјесту, вели он.

Он нам рече да је Присоја мјесна заједница која има око 60 кућа на удаљености око 2 км од Андријевице. У селу живе братства: Кубуровићи, Мијатовићи, Вуксановићи, Кастратовићи, Радојевићи, Мимовићи, Протићи, Вукићевићи, Бандовићи, Лакићевићи и Арсенијевићи.

МИШО И МИЛОЈКА ПРОСЛАВИЛИ ПЕДЕСЕТ ГОДИНА СЛОГЕ И ЉУБАВИ

Посјетили смо потом кућу Милована Миша Кубуровића, који са супругом Милојком, дјевојачко Драговић, живи у браку пуних 50 година. Они су живјели у Копенхагену и обродили четири сина (Радоја, Радуна, Радоша и Радивоја) и двије кћерке (Милосаву и Магдалену). Од њих имају 15 унучади.
Милован Мишо Кубуровић је познати књижевник, гуслар и аутор 15 књига пјесама, прича, анегдота…
Ове године су Мишо и Милојка прославили златну свадбу и испричали су нам изнанеђење које су им на том јубилеју њиховог заједничког живота приредили синови и кћерке. Наиме, донијели су пред њих пун кофер и казали мајци Милојки да га отвори. Кад га је отворила имала је шта да види – кофер је био пун новчаница од по 50 евра и ту је имало толико новца да су могли да путију гдје су пожељели! Међутим, корона је ”учињела своје”, рекоше нам наши домаћини.

Пријатан разговор се настави и Мишо нам исприча како су се упознали на предлог његове сестре: ”Милојка ми се допала као млада (17 година) и из добре и гласовите куће Драговића и била је млађа од мене 11 година. Ја сам био у Данској и дописивао сам се преко писама са њом. На сабору у Андријевици смо се узели и ево живимо у слози и љубави пуних 50 година. Тада су сабори били мјеста окупљања и дружења омладине, гдје су се упознавали момци и дјевојке. Ми смо након 20 дана отишли за Данску са беранског аеродрома авионом ЈАТ-а за Београда а из Београда за Копенхаген. Тамо смо вриједно радили и зарадили да имамо за пристојан живот у Подгорици и Присојима”.

Мишо је био добровољац на Косовско-Метохијском ратишту за вријеме НАТО агресије на СРЈ (касније Србију и Црну Гору) 1999. године. ”Нијесам хтио да сједим кући са женом, јер нам то није традиција. Ми смо Кубуровићи ратници, зато смо и презиме добили по кубури!”
Дао је Мишо и помоћ за народ овога краја у новцу и роби, а свој џип је био уступио Војсци Југославије на коришћење.

ПОВРАТАК У ЦРНУ ГОРУ ОСМИСЛИЛИ ЗБОГ СВОГ ПОТОМСТВА

Милован је гуслар и фрулаш још од малих ногу и своје умијеће је доказао у Данској, јер је активно учествовао у културно-умјетничком животу у Копенхагену, а и шире и тамо је био један од оснивача ”Сјеверца”, удружења које је окупљало културне раднике, ствараоце и писце за подручје скандинавских земаља.

Овдје започињемо породичну причу са Милојком, која је написала прву књигу породичних успомена под насловом ”Породична љубав”.

–Ми, када смо отишли у пензију, вратили смо се у Црну Гору. Циљ нам је био да нам дјеца овамо долазе, да не забораве своје коријене и одакле потичу, односно да не забораве свој српски језик и ћирилично писмо. Далеко смо од своје дјеце, али смо се вратили у завичај одакле смо поникли. Иако се често или готово свакодневно чујемо ипак нијесмо једни код других. Зато сам и написала ову књигу, гдје је описана љубав према својој породици и живот у Данској. Прије свега, Данска је правна држава у којој нема политичких препуцавања нити се гледа политичка припадност као код нас. У Данској нема незапослених и нема нико да је социјално угрожен. Социјалана и здраствена заштита су на високом нивоу, људска права су регулисана а однос према старим лицима је за свако дивљење и поштовање. Па кад сам дошла у Подгорицу, ја нисам могла да се начудим какав је однос службеника у здравственим установама овдје а какав тамо, то се не може упоредити”.

Оставили су Мишо и Милојка бројно потомство: у Данској имају 15 унучади, синове, кћерке, снахе, зетове. Обродили су се са многим народима. Од четири снахе једна је Пољакиња име јој је Беата, двије су Данкиње (Наја и Карин) и једна Македонка – Дијана. Два зета, један Данац (Брнан Кристисен), а други је из Црне Горе (Ђоко Ћеранић). Сва унучад носе српска имена!