Пише: Горан Киковић

Екипа часописа ”Глас Холмије” у саставу: Горан Киковић, главни и одговорни уредник, Радован Обрадовић, пјесник и сарадник часописа и Драгослав Вукићевић, пријатељ нашег часописа на позив нашег члана издавачког савјета и књижевника Вулка Шћекића посјетили су Мјесну заједницу Лубнице и села Курикуће и Лубнице. У селу Лубнице сачекао нас је Милош Раковић, дугогодишњи предсједник мјесне заједнице Лубнице којој припадају шест села: Лубнице, Курикуће, Вуча, Главаца, Бастахе и Праћевац. Са њим смо заједно посјетили село Курикуће и нашег домаћина Вулка Шћекића. Са њим смо разговарали о историјату Горњих села. Попут Полице и Горња Села су скуп од неколико села, која чине једну географску цјелину. Горња Села су уопште један планински крај, сем јединог села Лубнице, које је у свему равна са селима поред Лима.

Описујући љепоту Бјеласице неко рече: ”Ако је Бог створио свијет за шест дана, Бјеласицу мора да је украшавао бар још петнаест дана”. И заиста она и јесте једна од најљепших црногорских планина. Са великим планинским вијенцима, горским очима, богатим водотоцима, бујним пашњацима, великим шумским комплексима и старом прашумом у своме срцу као брилијантним брошем на њеној свечаној одори, пркосећи ненарушеном природном љепотом, она је украс читавог сјеверног дијела Црне Горе. У таквом природном амбијенту, између беранске, бјелопољске, мојковачке и колашинске општине, у њеном најпитомијем дијелу, њеној подгорини, на западној и сјеверозападној страни од Берана, смјешена је скупина од шест села под јединственим именом Горња Села: Бастахе, Вуча, Главаца, Курикуће, Лубнице и Праћевац. Раније је и Заград административно припадао Горњим Селима.

Име је настало у 18-том вијеку, у вријеме када су горњоселска села и Хас, поново насељени придошлим становништвом из Брда и Црне Горе. Назив потиче од становника, из Жупе због тога што се ова села, налазе ”горе”, изнад Жупе. Говорило се Горња Села, без обзира на њихово појединачно име. Горња Села и Горњосељани у свим ратним и поратним приликама су дијелили судбину Црне Горе и Црногораца, а током своје вишевјековне историје постала су једна компактна цјелина, која је временом формирала најмлађе црногорско племе – Горњосељско. Становништво Горњих Села потиче од више црногорских и брдских племена: Божовићи – Кучи (Убли), Јовановићи – Васојевићи (Ћорци – Дапсиће), Кљајићи – (Бјелопавлићи), Кораћи – Братоножићи (Кораћ Дô), Мердовићи – Ровца (Булатовићи), Обрадовићи – Његуши ( Ераковићи), Пешићи – (Мерићи – Суковићи) – Бјелопавлићи, Раковићи – Кучи (Дрекаловићи), Сенићи – Бјелице (Церовићи), Шекуларци – Дробњаци, Шћекићи – (Ојданићи, Раичевићи) Пипери.

Црква Светог Илије у Лубницама

Село Лубнице са изгледом алувијалне равни, настало је од планинског наноса три ријечна водотока (Јеловице, Суводола и Гуњаре) које одатле као један настављају према Лиму под новим именом – Бистрица. О имену села круже двије верзије. Једну су заступали поп Богдан Лалевић и Иван Протић, ”да су Лубнице, као планинско насеље у шумовитом крају, добиле име што су ти давнашњи становници гулили (дṕли) лŷб (кору) са смрче и са њом покривали куће, станове и помоћне зграде. Отуда, кажу, од ријечи лŷб село је добило име Лубнице, што значи: куће у селу подигнуте од дрвене грађе и покривене лубом” . И Вук Караџић је записао да се кућа покривена лубом зове ”лубњача”

По предању и казивању старих Лубничана, које забиљежи Мирко Раичевић село је добило име на други начин: Лубнице су биле састављене од неколико заселака. Данашњи равни дио села није се могао населити. Тамо су били лугови, обрасла у јошја и драч и цијелом површином прекривени великим наносима крупног камена – облутка – које су сељаци звали Лужине. У Лужине су тјерали стоку на пашу и сјекли дрва за огријев. Од тог назива – Лужине – село доби име Лужнице, а касније (од основе луг) Лубнице. Први пут се помињу у турском попису (дефтеру) за Нахију Будимљу из 1485. године под именом Лумница, (Ламеница или Луменица), те ”очигледно да је ријеч о погрешно убиљеженом називу данашњег села Лубнице”.

Каснијим турским пописом из 1582/83 Лубнице се помињу под правим именом. У поменику Манастира Шудиково са осталим селима помиње се и село Лубнице под именом Лубниц. И Лубнице, много прије првих званичних помена, током вјекова различити народи неколико пута насељаваше и расељаваше. Од њих до данас остадоше топоними, кућишта, рушевине, црквине. Међу остацима старијих времена и тих стариначких родова који ту живјеше, да о њима свједоче, прво мјесто заузима црквена развалина, цркве св. Јȃње, чије је зидове обгрлио вишевјековни јасен поред цркве, и Џупанова (Жупанова) пећина за коју је везано предање да се у њу сакривао неки жупан Латинин”, закључује Шћекић.

Лубнице је насеље у општини Беране у Црној Гори. Према попису из 2003. било је 245 становника (према попису из 1991. било је 244 становника). У насељу Лубнице живи 189 пунољетних становника, а просјечна старост становништва износи 42,4 година (38,8 код мушкараца и 45,9 код жена). У насељу има 78 домаћинстава, а просјечан број чланова по домаћинству је 3,14. Становништво у овом насељу веома је хетерогено.

График промене броја становника током 20. Века Година Становника 1948.-490., 1953.-650 .,1961. 644.,1971.545., 1981. 368., 1991.244 .,2003. 245. Етнички састав према попису из 2003. Срби 133-54.28% ,Црногорци 103-42.04%.,Југословени 2 0.81%, непознато 1-0.40%. У селу живе: Обрадовићи, Ојданићи, Пешићи, Раковићи и Кљајићи..

Дио села Курикуће

На сјеверозападу од Лубница налази се село Курикуће, кроз које протиче ријека Сỳводō. Куће су растурене с обе стране ове рјечице, на прилично благом нагибу брда Стрменице и Асанова дола. Доста велики део села се води из ове рјечице, а вода се пије с извора. Курикућани имају велике испаше све до планине Шишке.

Курикуће је насеље у општини Беране у Црној Гори. Према попису из 2003. било је 115 становника (према попису из 1991. било је 188 становника). У насељу Курикуће живи 89 пунољетних становника, а просјечна старост становништва износи 43,5 година (39,9 код мушкараца и 47,6 код жена). У насељу има 38 домаћинстава, а просјечан број чланова по домаћинству је 3,03.

Становништво у овом насељу веома је хетерогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Табела промјене броја становника током 20. вијека изгледа овако:

Година Број становника
1948. 415
1953. 458
1961. 458
1971. 398
1981. 263
1991. 188
2003. 115

Етнички састав према попису из 2003. године изгледа овако: Црногораца укупно има 67 или 58,26 %, Срба 44 или 38,26 %, Југословена 1 или 0,86 %, непознатог опредјељења нема.

У селу живе :Шћекићи, Шекуларци, Мердовићи, Јовановићи и Раковићи,

Историјат Курикућа нам је описао наш саговорник књижевник Вулко Шћекић :
Ту гдје два ријечна водотока (Суводола и Неваштице) саставише воде са тог дијела планине Бјеласице да би заједнички одатле јаче и брже потекли, као да невидљива Божија Рука размâче брда да би људи добили више простора за стварање сталне насеобине. Ту је смјештено село Курикуће. У долини између два брда, отворено у правцу исток–запад, исток низводно током ријеке Суодо ка Беранама, а запад ка Суодолу и Бјеласици. Постоји више претпоставки како је село добило име. Др Р.Ј. Вешовић је у свом дјелу ”Племе Васојевићи” записао: ”Курикуће – називају се тако вјероватно по томе, што се ту са сусједних села увијек види дим, јер мјештани употребљавају за гориво већином четинаре, којих овдје више има него другог дрвећа. То би дошло од курити – димити, пушити, а у народу се често каже кад нешто дими, да, курњави”.

Другу претпоставку о настанку имена села дао је др Мирко Барјактаревић у дјелу ”Етнички развитак Горњег Полимља”: ”Треба да је албанског поријекла име села Курикуће, које потсјећа на истовјетно име села Курикући у Албанији, код Даља, а што би у преводу значило црвено камење. У метохијском селу Буљуби у 14. столећу помиње се лично име Курикући”.

Народно предање које забиљежи Мирко Раичевић у дјелу ”Горња села – насеља и становништво” (Београд, 1994.) нуди као тврдњу трећу претпоставку: ”Данашње село је некада било урасло у густу шуму, углавном крстату, која се везивала са Десином гором, Борјем и Расовом. Насеље је било у доњем дијелу села. Стоке је било много. Курјаци су се легли у горњем дијелу села, па се тај дио звао ”Курјаче” што је значило курјачко мјесто. Касније је цијело село добило ово име.и дуго се звало Курјаче. Много касније име је ”обрнуто” у Курикуће, са значењем ”куће међу курјацима”. Мирко Раичевић забиљежи причу старих паметара да је туда некада ”одступао са народом и патријарх Арсеније Чарнојевић и да је законачио у данашњим Курикућама. Те ноћи су му вуци заклали једно од чељади. Када их је патријарх питао гдје се то догодило казали су му: ”у Курјаковиће”. Од тада се село звало Курјаковићи, па Курјаче, и најзад Курикуће”.

Без обзира на могућу мањкавост и непоузданост и овог предања као и сваког другог предања мислим да је оно ипак најближе истини. На минула давна времена и старост ове сеоске насеобине упућују и топоними на 7-8 км од села Курикућа ка највишем врху Бјеласице Црној Глави, као што су Урсуловачко језеро, Велики и Мали Урсуловац, што у преводу значи Медвјеђе језеро и велика и мала Медвјеђа пољана – ледина. Топоними су очито романског поријекла. Са и данас видљивим траговима насеља и гробља они указују на владавину Римског царства и вријеме латинске окупације овог краја. Опште је познато да станишта медвједȃ и вукова нијесу на истој надморској висини, да су станишта вукова на знатно нижој надморској висини од станишта медвједаȃ, па су засигурно обронци и већи део садашњег села Курикућа тада покривени густом шумом и били вучја станишта.

Најстарији помен о селу, за сада познат, налазимо у познатом турском попису из 1582/83, када се помиње село Курикуће са 24 куће. Под истим именом други спомен налазимо у познатом Шудиковском Поменику, а као лично име помиње се и у Дечанским хрисовуљама које датирају из 1344. г. Међу власницима имања и манастирским приложницима из овог краја набрајају се: ”Богоје стратор, а син му Драгослав и Драгош, а брат му у ист Рајко, а дјед му Курикућа”. Манастир Дечани је у Будимљанској жупи имао своја имања и своје приложнике па вјероватно међу њима и неког Курикућанина, наводе П. Ивић и М. Грковић у својој књизи ”Дечанске хрисовуље” (Нови Сад,1976.).

Ово намеће и закључак да име села Курикуће, потиче из раног немањићког, а можда и ранијег периода. У вријеме и уочи доласка садашњих становника у Курикућама су живјели Славковићи, рођаци Кљајићȃ, који страдаше у прољеће 1809. године у освети од Климената. Негдје крајем XВИИИ и почетком XИX вијека појавили су се неки осиљени Клименти који нијесу признавали турску власт, те долазише да мимо агâ по Горњим селима купе харач. Опирући се Славковићи побише тада свих пет харачлија. Када су Клименти сазнали за то, чекаху погодан моменат за освету. Дочекаше га 1809. године када је Карађорђе наумио ослободити од Турака и Горње Полимље и дође до Сјенице. У сусрет му пође и 360 одабраних Васојевића и Ашана међу којим бијаше и повећа група одабраних Славковића. Клименти, сазнавши да је њиховим одласком ослабљена одбрамбена моћ братства, са колашинским Турцима нападоше Славковиће у Курикућама и Главацима. У том нападу много Славковића је страдало, а оно што преживје утече и заувијек се одсели из Курикућа.

Школске 1937/38. године отворена је четворогодишња школа у Курикућама коју је похађао и успјешно завршио бројни високообразовани кадар, разних профила стручности. Школа је дуго времена у свим разредима имала по десетину и више ученика. Данас на жалост старењем, исељавањем и умирањем села и ова школа као и све остале у Горњим Селима и читавом српском народу иста судбина је задесила. Како нема ни једног ученика, школа је затворена. Нови омладински дом, као на жалост и у другим нашим селима, не служи више за окупљање омладине и омладинских игранки, игру и пјесму, већ као капела за посмртни испраћај последњих становника села и оних који живећи далеко оставише завјет да их сахране у родном мјесту.

Становништво овог села памти, а гробље на Катунини Суодолској подсјећа, на још једно велико страдање становника овог села, на крваву 1877. годину када у боју на Буковој Пољани и код манастира Мораче, у повлачењу, поломљена и осакаћена турска војска на брду Лаинска свој бијес због немоћи искали над недужним и ненаоружаним живљем овог краја. Побише тада око двадесет особа, међу којим бијаше и малољетне дјеце. Главе одсјекоше и понијеше и са њима окитише мост на Лиму у Бијелом Пољу.
Село са засеоцима: Ријеке, Мале Курикуће, Ржине, Десин Дô и распоном од 1050-1200 метара надморске висине су идеални терени за узгој првокласних повртарских култура а посебно кромпира. –Зкључује своју причу о историјату дијела Горњих села Вулко Шћекић,који је о овоме писао и у својој књизи ”Братство Шћекића”.

О данашњем животу у мјасној заједници Лубнице разговарали смо са њеним предсједником Милошем Раковићем,који је са својом супругом обродио 11 дјеце – 7 кћерки и 4 сина.

-Двадесет пет година сам на челу мјесне заједнице Лубнице и за то вријеме смо имали успона и падова али смо радили на побољшању услова живота. У Лубницама је подигнута црква посвећена Светом Илији. Сарадњом са локалном управом Берана и државним органима последњих година је урађен регионални пут од Берана до Колашина преко Лубница. Тако смо добили нову савремену саобраћајницу управо до нашег мјесног центра. Ове године се реконструише основна школа у Лубницама која броји 18 ученика. Међутим све је ово закашњело и вјерујте да гледам како се у нашим селима затвара једна по једна кућа, а да нико није покушао да заустави тако негативне процесе. Бојим се да је сваки покушај да се ово подручје спаси од даљег пропадања закаснио, јер старачка домаћинства одумиру, а млади су одавно напустили завичај. Сматрам да само корјените промјене могу да донесу неки бољитак, а за тако нешто потребан је озбиљан приступ цијелог друштва’ – истиче Раковић.

”Изграђене су мини хидро електране без наше сагласности и нико није питао локално становништво. Девастиране су шуме и уништени природни ресурси а од тих Богом даних природних ресурса локално становништво није имало никакве користи. Требало је формирати министарство за бригу о селу, као и у Србији. Очекујемо од нове владе Црне Горе да заустави најмање на десет година сјечу шума, да се мини хидроелектране ако је то могуће преведу у државно власништво или да их опорезују као екстрапрофитна предузећа или барем да имамо неке користи од тога или да не плаћамо овако скупу електричну енергију”.

О културном животу на селу Раковић нам је истакао да је он замро и да не постоји.

-‘Сеоски домови су претворени у капеле за посмртни испраћај последњих становника. Нема веселих кола и готово се нико не жени нити удаје и само се иде на жалбе и сахране. Памтимо у овим крајевима када је било барем једном недељно игранки и приредби, гдје се окупљала омладина, данас тога нема – истиче Милош Раковић, забринут за будућност села.

У посјети селу Курикуће разговарали смо о животу некад и данас са виталном 88-годишњом Драгињом, дјевојачко Јовановић, удатој за Радисава Бојовог Шћекића за којим је била 4 године, јер је он млад умро у 27. години живота а Драгиња остала млада удовица.

“Муж ми је умро у Београду 1954. године и ја сам га допремила да га сахраним у Курикуће. Три сам године мукотрпно радила да би одужила дуг за мужа. Сахранила сам и сина од годину дана који је умро од дјечје болести. Остао ми је као из грома син јединац Вулко који је био болестан и морала сам да плаћам лијечење али ме спасио доктор из Никшића који радио у Београду, коме на жалост нијесам запамтила име.
Подњивила сма и школовала сина Вулка радећи најтеже физичке послове. Кад није имало ни фрижидерȃ ни замрзивачȃ ја сам на коњу из далеких Курикућа у врећама тјерала снијег током љета да би се ледила у Беранама пива, сокови, сладолед за посластичарске и содаџијске радње”.

У ову причу о вриједној Драгињи из Курикућа укључи се током нашег разговора Милош Раковић, који исприча да се неки Горњосељанин хвалио да је натоварио у једну страну 70 килограма сијена на коња. У том тренутку његови синови добацују: ”Богами Курикућани причају да је Драгиња Шћекић натоварила више од тебе у једну страну!” На то ће овај: ”Ȅ, нећу више да причам кад жене више од мене товаре!” – закључује истиниту анегдоту у о вриједној Драгињи наш саговорник Милош.

Драгиња наставља причу и каже да је не само снијег тјерала за Беране на удаљености око 15 километара у једном правцу него је у зимском период тјерала дрва на коња за беранске пекаре.бКроз ове примјере јасно се види како је био тежак живот људима у ранијем времену, поготову младим удовицама.

”Обављала сам и женске и мушке послове: косила, орала, прашила, ђенула сијена до прошле године.Тешко се живјело, али се живјело поштено и од свога рада. До прошле године сам издизала у Суво До. Сада држим коња и краву. Омладини би поручила да се жене и удају, јер је то смисо људског постојања на овом свијету. Да живе поштено и од свога рада”.

Драгиња и Вулко су нас људски дочекали, домаћински како и доликује овој поштеној и цијењеној кући, па ћемо засигурно дуго памтити Драгињин домаћи сир и обилно мезе и пиће.
На крају нам је књижевник Вулко Шћекић одрецитовао своју пјесму, посвећену мајци Вукосави, под називом

МАЈКА

Створење са безброј руку,
налик Сунцу с безброј зрака,
сваком руком дâ по муку,
ублажи до опоравка.

Тужна је кад ви сте тужни.
Кад сте срећни она сија.
Ваш тренутак сваки ружни
терети је и повија.

Поделити можеш срећу
С братом, с другом, с било киме
и са свима што се срећу
и баве се било чиме.

Тада сви су као браћа
док се једе, док се пије,
а кад се за грехе плаћа
никог од њих тада није.

Кô у мишју уђу рупу.
Кад их видиш – нешто раде,
а прате те ко под лупу
и паду се твоме сладе.

Само њој поверит можеш
своје патње, туге, муке.
Она неће изневерит.
За спас твој ће дати руке!