Више од 100 година, у вријеме књажевине, краљевине и заједничке државе Југославије тробојка је представљала заставу Црне Горе. Тако је било до Петровдана, 12. јула 2004. године и прегласавања у црногорској скупштини. Баш тај датум, Петровдан, 12. јул, Мило Ђукановић није случајно одабрао да Црногорцима одузме тробојку.
Наиме, црногорски фашисти покушали су да на Петровданском сабору, 12. јула 1941. године прогласе марионетску црногорску државу по угледу на НДХ, Словачку и Манџуко. Индикативно је да су симболи те државолике творевине, која се одржала мање од 24 сата, били исти они које ће Мило Ђукановић октроисати 63 године касније. Одговор Црногораца на покушај окупатора и његових сарадника да од Црне Горе створе фашистичког сателита стигао је већ 13. јула, када народ подиже величанствени, најмасовнији антифашистички устанак у окупираној Европи 1941-е године.
На римејку Петровданског сабора 2004. Мило Ђукановић је Црногорцима одузео тробојку и наметнуо прерађени Алај барјак, војну заставу у вријеме Краљевине и Књажевине Црне Горе. Са оригиналног Алај барјака Ђукановић је уклонио бијелог орла Немањића (тако је симбол на црногорској војној застави карактерисао краљ Никола) и аплицирао златног орла. Индикативно је и да половину стихова данас важеће црногорске химне дјело су пропалог поглавника др Секуле Дрљевића, на Петровданском сабору 1941-е изабраног за лидера црногорских фашиста.
Шта је тробојка представљала за све Црногорце прије једног вијека, може да послужи примјер црногорске политичке емиграције, која се противила безусловном уједињењу Црне Горе и Србије. Они су у Италији дуго уживали велику подршку краљице Јелене Савојске, ћерке црногорског краља Николе Петровића. Када је Бенито Мусолини у октобру 1922. године организовао Марш на Рим, црногорска политичка емиграција у Италији га је подржала и на улице италијанске престонице изашла под краљевском тробојком.
Спорни симболи нису у народу стекли жељени ауторитет, па је Мило Ђукановић током претходних 15 година морао да их намеће мјерама државне принуде. За јавно истицање тробојке у Црној Гори по важећем закону могу се изрећи драконске новчане казне, чак до 20.000 евра. Полиција је због тробојке неријетко и хапсила, као рецимо Мила Божовића, главног менаџера града Будве, када је 2017. године на свом породичном дому истакао тробојку без апликације, заставу која је пуних 78 година покривала у руској цркви у Сан Рему посмртне остатке црногорског краља Николе И Петровића, од краљеве смрти 1921. до преноса у отаџбину 1989.
Поред драконских казни за истицање тробојке, режим Мила Ђукановића предвидио је још ригорозније казне за непоштовање важећих државних симбола, наметнутих парламентарним прегласавањем Петровдана 2004. Те казне предвиђају чак и 60 дана затвора.
Више од 15 година Црногорци су ћутали, а тробојку као да су почели да заборављају. А онда, на величанственим протестним литијама, које крећу након усвајања тзв. Закона о слободи вјероисповијести, тробојка васкрсава. Народ на литијама поново почиње да у први план истиче црногорску краљевску тробојку. Режим је то некако прећутао, али на њено цртање на јавним местима одговорио је репресијом. Тробојку, нацртану у подгоричком насељу Доња Горица, комунална полиција је експресно прекречила. Група локалних момака је већ следећег дана у свом насељу поновила мурал, а њихов примјер се широм Црне Горе проширио попут епидемије. У готово свим црногорским градовима почеле су масовно да се цртају тробојке, на зидовима зграда, мостовима, спортским игралиштима, тунелима, сателитским антенама и тд…
Најупадљивија тробојка појавила се на пјешачком мосту на излазу из Подгорице, у насељу Златица. Та тробојка је изгледа посебно забољела Ђукановићев режим, који на Златицу шаље специјалне полицијске снаге. Након невиђене полицијске бруталности, која је укључивала шок бомбе и сузавац, са моста су отјерани младићи који су мирно покушали да ненасилно заштите мурал. Двојица младића који су покушали да разговарају са полицијом, Миливоје Брковић и Лука Тапушковић, син православног свештеника, ухапшени су и неколико дана задржани у затвору. Њихове породичне куће су претресане и остала је и даље отворена могућност да се ова два, по свему примјерна младића, суоче са оптужбом за изазивање побуне. Индикативно је да је на мосту на Златици комунална полиција префарбала само тробојку, док је остале графите оставила. Од суботе успостављени цјелодневни полицијски надзор на мосту дјелује заиста бизарно.
Не мањи бијес од мурала на мосту на Златици изазвала је Рада Вишњић, учитељица у Основној школи „Југославија“ у Бару, када је својим ученицима дала задатак да нацртају цртаног јунака Великог Штрумфа и тробојку. Учитељицу Вишњић, иза које је тридесетодишње радно искуство, управа школе је моментално суспендовала, док је у Министарству просвете против ње покренут дисциплински поступак. Моћ друштвених мрежа и Интернет медија допринијела је да за мање од једног дана учитељица из Бара постане херој и ван граница Црне Горе, а Велики Штрумф маскота револуције тробојки.
Каква паника и хистерија влада у редовима црногорског режима најбоље је показао сам Мило Ђукановић, када је у Тивту православне вјернике назвао „присталицама лудачког покрета“. Поред суспензија и отпуштања са посла због учешћа у протестним литијама, незаконитих хапшења и малтретирања од стране полиције, које сам на својој кожи искусио недавно, у понедељак су организоване хорде хулигана пребиле више младића у Подгорици. Пребијање деветнаестогодишњег Јосифа Вукићевића забиљежено је и на видео снимку. Повод за окупљане хулигана из цијеле Црне Горе у главном граду Подгорици био је свечани дочек црногорских ватерполиста, који су на Европском првенству у Будимпешти освојили треће мјесто.
Оно што боде очи и указује да је Мило Ђукановић овом приликом покушао да злоупотријеби спортски успјех, је чињеница да четири године раније када је на Европском првенству освојена сјајнија, сребрна медаља није било никаквог свечаног дочека. Треба истаћи и да је селектор црногорске ватерполо репрезентације Владимир Гојковић одликован од стране митрополита Амфилохија и да му је признање уручено на Светосавској академији у Херцег Новом 2013. године. Упркос плаћеним дневницама и бензину за већину који су дошли из других градова, на дочеку ватерполиста појавило се значајно мање људи, него што се окупља на протесним литијама четвртком и недељом у Подгорици.
Ђукановићева лична нервоза, репресија полиције и других органа власти најбољи су показатељ тренутне слабости и рањивости режима. Свој страх режим је показао и јутрос, када је полиција упала у породични дом посланика Милана Кнежевића, извршила преметачину и ухапсила његову мајку и рођака. Посланик Милан Кнежевић и његов брат Мирко налазе се у Београду и та информација црногорској полицији била је позната. На пријетње, пребијања и хапшења народ синоћ је реаговао рекордним присуством на литијама синоћ. Број присутних у Подогорици пребацио је 35.000, збирно у другим градовима преко 100.000 вјерника синоћ на улицама.
Мирни и достојанствени народни бунт Мила Ђукановића је изгледа уплашио више од свега раније, са чим се суочавао током претходне 31 године на власти. Његов одлазак поред рашчићавања у корупцији огрезлог система власти, допринио би и да се Црна Гора врати себи, свом аутеничном насљеђу и традицији.
Извор: Балканист (аутор Игор Дамјановић)
