( на слици Гордана Михаиловић са групом четника)

Септембра 1944, око Чачка су се налазиле бројне четничке јединице и постојала је слободна територија до планина западно од Ваљева, на којима је била Врховна команда. После Битке на Јеловој Гори, 1. пролетерски корпус кретао се према Мионици и Ваљеву, а 12. корпус уз десну обалу Дрине. Оперативна група дивизија остала је у области Драгачева до 14. септембра. Врховна команда је била на путу за Мачву.

О Јеличином кретању у ово доба нема података и није познато када се вратила у Београд. За пратњу Гордане и Бранка, који је по демобилисању враћен у околину Косјерића, одређена је једна тројка из састава Косјерићке бригаде, коју су чинили Мијалко Перишић, Остоја Савић и Лука Јевтић. Сачувана је једна њихова слика са Горданом. Она је на коњу и носи бомбу о појасу.

Перишић сведочи:

“Једне вечери, нашли смо се опкољени партизанима. Било их је много, на свим странама. Нас тројица побацамо оружје и кокарде и сво петоро се склонимо у неку јаругу. Наиђу партизани, виде нас и поведу као заробљенике. Тада су нас Гордана и Бранко спасили. Прво су њих испитивали и у једном тренутку су их питали: ‘‘Ко су ова тројица?’‘ Они рекоше: ‘‘То су неки чобани. Случајно смо наишли на њих’‘. Ми смо потврдили ову причу. После, по ноћи, искористили смо прилику и побегли. Гордану и Бранка више нисам видео.“

Међутим, Бранко је изјавио како је рекао четницима да ће отићи у Ваљево, које су држали партизани, и како су га они пустили. ‘‘Искористио сам прилику кад су партизани ушли у Ваљево и, просто, дошао тамо. Одем код Мијалка Тодоровића, био је комесар 1. корпуса, и кажем ко сам и одакле долазим’‘, сведочио је он.

Другом приликом, на питање до када је био са братом Војиславом, одговорио је: ‘‘До 12. септембра 1944. године. Ја сам тада у околини Ваљева ступио у партизанске редове, долазили су већ Руси’‘.

Наведени датум није тачан. Везивање за 12. септембар 1944. релативно је честа појава код савременика ових догађаја, јер је то дан говора краља Петра на Радио Лондону, који је имао невероватно снажан одјек. Први пролетерски корпус ушао је у Ваљево 15. септембра, затим је напустио град видевши да се Немци враћају, а дефинитивно остаје ту од 18. септембра, по новом одласку Немаца. Према томе, комунисти су одвели Бранка у Ваљево после 18. септембра. Вест о заробљавању Дражине деце – прецизније речено, поменут је само Бранко – радио станице су први пут објавиле 20. септембра. Позивајући се на Радио Лондон, Недићево ‘‘Ново време’‘ 21. септембра пише: ‘‘Син Драже Михаиловића пао у руке банди. Енглеска обавештајна служба јавља из Титовог главног стана, да су комунистички бандити заробили сина генерала Михаиловића’‘. Разуме се, Енглези нису користили ову терминологију, али изгледа да тих првих дана код комуниста није постојала идеја о злоупотреби Дражине деце, већ су они пожурили да се похвале да су их заробили.

Зашто је, дакле, Бранко рекао да су га четници ‘‘пустили’‘, односно да није заробљен и спроведен у штаб 1. пролетерског корпуса у Ваљеву. И без сведочења Мијалка Перишића, са овом изјавом нешто није у реду: нити су четници могли да ‘‘пусте’‘ децу свог команданта која су им поверена на чување, нити се тако једноставно могло отићи у штаб 1. пролетерског корпуса. Између једних и других постојала је линија фронта око које је непрекидно лила крв.

У доба када је о овоме почело слободно да се прича, после пада Берлинског зида, сви су Бранка и Гордану посматрали очима агитпропа с краја 1944. године. Наиме, у штабу 1. пролетерског корпуса, после вишенедељних припрема, од њих је затражено да се изјасне против оца. ‘‘Добили смо писмени задатак да напишемо изјаве’‘, сведочио је Бранко. ‘‘Свога оца се никада нисам одрицао’‘, рекао је, сугеришући шта је од њега и његове сестре захтевано. У ‘‘Политици’‘ од 31. октобра 1944. године објављено је управо то: ‘‘Деца Драже Михаиловића одричу се свога недостојног оца’‘, гласио је наслов. У чланку је објављен низ невероватних изјава приписаних Дражиној деци, у складу са тада већ устаљеном комунистичком пропагандом, о сарадњи четника са Немцима, чак и са београдским Гестапоом, о томе како им је ‘‘једини интерес ракија, коцка, све оно што кафана пружа’‘ и како су ‘‘издали српски народ’‘. Случајно, или верујући да се то подразумева, у тексту нема потврде констатације изречене у наслову.

Чланак у ‘‘Политици’‘ илустрован је фотографијом Бранка и Гордане док седе и пишу своје изјаве. Свакако, агитпроп је желео да на тај начин поткрепи аутентичност датих изјава. Али, испало је управо обратно. ‘‘Политика’‘ је у то доба објављивала две врсте фотографија. На једнима су насмејани комунисти, ‘‘радни народ’‘ и ‘‘поштена интелигенција’‘, док су на другима објективи хватали грч на лицима ‘‘народних издајника’‘ и припадника ‘‘реакције’‘ изведених пред ‘‘народни суд’‘. Први гледају право у камеру, други крију погледе.

Само је фотографија Бранка и Гордане одударала од стереотипа: тврдило се да они припадају првој, а изгледали су попут оних из друге групе. Комунисти нису имали њихове фотографије гордог држања, насмејаних лица и ведрих очију, уперених равно напред. Такви снимци Бранка и Гордане остали су међу четницима и доспели су у јавност тек после пола века.

Сем ‘‘Политике’‘, наведену верзију објављује и ‘‘Борба’‘, и многе друге новине, а она се могла чути и са таласа радио станица. Као што су то и иначе чинили, временом су комунисти надограђивали своју причу разним детаљима, па су чак говорили да се Ј. Б. Тито лично старао да Дражина деца не страдају и да их је због тога довео у свој Пратећи батаљон. Карактеристичан пример је изјава Ђоке Јованића, команданта 6. личке дивизије, једне од јединица 1. пролетерског корпуса, која гласи:
“Ми смо водили борбе за ослобођење Ваљева, 1944. и после док смо се одмарали, мени јављају: ‘‘Хоће једна дјевојка да разговара са вама. Изгледа да је ћерка Драже Михаиловића.’‘ Стварно дође та млада дјевојка, каже: ‘‘Ја сам Гордана Михаиловић, ћерка Драже Михаиловића, ја сам скојевка и ја хоћу да се борим.’‘ ‘‘Па, добро, како то, ваш отац је на једној страни, а ви…’‘ ‘‘Па, моји отац и мајка су се растали, ја и мој млађи брат смо за партизане, ја сам сама скојевка, и он ће доћи после мене.’‘ А њен старији брат био је на Дражиној страни и он је погинуо код Сутјеске у борби са партизанима.

Она је била стварно добра, поштена дјевојка, и кад је дошао Врховни штаб наредили су нам да пошаљемо Гордану и Бранка у Пратећи батаљон. Они су тамо били јер се Врховни штаб бојао да им се нешто не деси, да не погину. Ја сам се послије интересовао за ту малу Дражину и чуо сам да је остала стварно добра дјевојка, да има своју породицу итд. Тражио сам да дође некада на састанак бораца 6. дивизије да поразговарамо, али није долазила.“

Објективних информација није било и временом је створен феномен који је књижевник Милован Данојлић описао у причи ‘‘Сарадња’‘. Деведесетих година 20. века, литерата је питао једног старог Дражиног борца, из околине Љига, да ли су четници сарађивали са Немцима. Добио је потврдан одговор, на што је питао саговорника да ли је он лично сарађивао са Немцима. Старац је плануо, рекавши да је Немце целог рата гледао само преко нишана. Уследила су питања да ли је сарађивала његова јединица, нека суседна јединица и да ли је уопште видео ма које Дражине четнике у сарадњи са Немцима. Како су сви одговори били негативни, писац је упитао старца како онда зна да су четници сарађивали са Немцима, а он је одговорио: ‘‘Како не бих знао, кад новине о томе пишу 50 година!’‘

Потписник ових редака има и лични пример о снази утицаја комунистичке пропаганде у то доба. Реч је о првом разговору са Горданом Михаиловић, негде с пролећа 1992. године. Рекао сам да ми је веома драго и да сам почаствован разговором са Дражином ћерком, а онда замолио да ми каже како да је ословљавам. Није ме добро разумела па сам директно саопштио своју дилему: да ли је госпођа или другарица. Одговорила је да неће залупити слушалицу само због онога што сам учинио за њеног оца (‘‘Погледи’‘ су први отворили ‘‘четничко питање’‘). Али, овим одговором моја двоумица није била решена и управо то сам рекао. ‘‘Госпођа, одувек!’‘ – љутито је рекла Гордана. Био је то најнесрећнији почетак комуникације који уопште памтим. Ипак, захваљујући њеном разумевању, разговарали смо безброј пута. Гордана је изузетно интелигентна, образована и духовита особа, идеалан представник предратне грађанске класе, коју су на жалост комунисти уништили. Не оглашава се јавно јер је исувише поносна, јер је много намучена и повређена (Главњача и Бањица, Забела, Сремски фронт, Голи оток и Свети Гргур, одузета кућа, тешкоће при школовању и налажењу посла…) и јер има лоше искуство са новинарима, од 1944, па до почетка деведесетих, када је њена прва изјава нетачно пренета. Око писања предратне породичне биографије, радо ми је помогла. Од ратних тема одустао сам још у то доба, видевши да их тешко подноси, као и већина других жртава и потомака жртава (најдрастичнији случај доживео сам у Јагодини, када ћерка индустријалца стрељаног 1944, која ме је позвала на разговор, умало није доживела инфаркт од узбуђења изазваног подсећањем на те дане). У јавности Гордана се појавила само 2005, када јој је америчка амбасада уручила Орден легије заслужних, којим је председник Труман постхумно одликовао ђенерала Дражу 1948. Посаветовавши се са својим свештеником, Гордана је орден завештала Цркви Ружици на Калемегдану.

Тако, 1990. године нико није ни помишљао да је Бранко Михаиловић знатно више времена провео са четницима него са партизанима, да је четири месеца носио оружје и кокарду на шајкачи, да је на Равној Гори завршио Школу резервних официра и да у партизанске редове није ступио својевољно. Полазну тачку свих новинарских разговора са Бранком чинио је наслов из ‘‘Политике’‘ од 31. октобра 1944. године, а он је реаговао на исти начин као онај старац из Данојлићеве приче. Истина је крчила пут споро, али неумољиво, и најзад је и сама ‘‘Политика’‘, 18. септембра 2005. године, објавила праву верзију догађаја, која гласи:
“Ово је типичан пример манипулације, јер су победници злоупотребили децу, присиливши их да наводно приђу партизанима, како би осталом народу показали да и деца четничког генерала подржавају нове комунистичке власти.“

Чланак је пропраћен објављивањем документа који раније није могао да угледа светло дана. Реч је о Горданином писму оцу из те исте 1944. године. Вероватно из Субјела, Гордана је 27. марта 1944. писала Дражи:
“Драги тата, жао ми је што те не видех кад си био у У. Онда си био близу и да је дошао по мене неко ја бих врло радо дошла да те видим. Тим пре што смо све празнике провели одвојено. На Божић, на Бадње вече, нарочито ми је много тешко што сам сама. Тада сам била са Чика Ацом (сенатор Александар Аксентијевић, члан Централног националног комитета – прим. аут). Они његови су врло добри, али мени није било моје браће и родитеља. Сећала сам се оних Бадњих вечери проведених раније у Београду и нисам могла да не жалим што нисмо заједно. Посао те је, тата, потпуно отргнуо од нас, зар ниси пожелео да ме видиш када смо били на сат одстојања. Знам да је сада рат, свесна сам прилика у којима се налазимо, знам да не трпим сама, да је угрожен цео српски народ, али не могу да схватим да те је то могло отуђити баш ове прилике које се обликују. Разговарала сам са братом и њему је жао што смо празнике провели одвојено, кад смо већ били у шуми. Па ипак, тата, ја сам срећна да те је дужност према отаџбини отргла од нас деце, а да се није десило обрнуто. Надам се да је и крај рата близу, као што си ми у последњем писму наговестио. Воли те, Гордана.“
Ово писмо недвосмислено показује афирмативан став Гордане Михаиловић премао оцу и његовој борби, а такође и да она није била скојевка. Писмо је у складу са пркосним Горданиним лицем на фотографијама међу равногоркама и равногорцима.

Присилна мобилизација свих на непријатељској територији, укључујући и непријатељске борце, односно заробљенике, уз објаву да су сви они добровољци, био је метод установљен током Октобарске револуције. Такви ‘‘добровољци’‘ по правилу су упућивани на најтеже задатке. У случају Бранка и Гордане Михаиловић, као и многих бивших четника, њихових присталица и чланова породица, то је био Сремски фронт. Бранко је ово губилиште српске омладине срећно прошао, док је Гордана била рањена. Лечена је у Смедереву, где је болничко особље настојало да је што више задржи и одложи њен повратак на касапницу.

Међу осталима, пролећа 1945. године била је мобилисана и петнаестогодишња Мирјана Калабић, ћерка Николе Калабића. Она је доспела у 18. хрватску ударну бригаду.

Али, агитпроп није експлоатисао друге случајеве, јер би тврдња о масовним добровољцима са непријатељске стране била контрапродуктивна.

Вест да су се његова два детета ‘‘предала комунистима’‘, како је то записао начелник Ађутантског одељења Врховне команде мајор Милан Стојановић, Дражу је стигла на Требави. Нешто касније, код Драже је дошао Војислав, који је био ‘‘млади јунак и понос целог корпуса Филипа Ајдачића’‘, наставља Стојановић. Разговарали су насамо, а када су се појавили видело се да су опхрвани тугом. ‘‘На растанку, син је поздравио оца по војнички и са пратиоцима кренуо натраг на положај. Ми смо наставили ка селу Српска Грапска. Нико од нас није дознао о чему су отац и син разговарали’‘, закључује Стојановић.

Оног снежног дана крајем 1944. године, када се Војислав причестио са пушкомитраљезом на рамену, што је овековечио фото апарат, Бранко и Гордана били су тема разговора групе четника Пожешког корпуса. ‘‘Она је млада’‘, рекао је Војислав за Гордану, док за Бранка није имао разумевања, јер је ‘‘зрео човек и одговара за своје поступке’‘.

И Дража и Војислав и сви на четничкој страни веровали су да је Бранко добровољно приступио партизанима. Још јесени 1941. на Равној Гори он је оставио устисак да је прокомунистички настројен. У селу Горње Липово, 1943. године, Драгиша Васић је рекао Милки Баковић да је Бранко комуниста. Да је склон комунизму сматрали су и Бранкови саборци из Косјерићке бригаде. То је био један од разлога због ког је враћен са Копаоника. Међутим, постојао је још један разлог: опортунизам. Бранко Михаиловић није био од људи спремних да се жртвују за идеју. Није ни имао тако јако усађену идеју, а сем тога памтио је скојевцима што су га оставили на цедилу почетком 1943, као и четницима што су га тада спасили. Специјално, он није имао склоности ка војном позиву. Уочи рата договорио се са оцем да ће студирати права, тј. да се са њим прекида војничка традиција, која је била велика кад се узму у обзир преци по мајчиној линији и шира родбина. Да га није заробио и мобилисао 1. пролетерски корпус, Бранко би и крај рата дочекао у позадини. Овако, вихор судбине учинио је своје.

После Резолуцији Информбироа 1948. године, комунисти су искористили прилику да Бранка и Гордану пошаљу у логоре, управо основане за њихове другове који су се изјаснили за Стаљина, или којима је то из неког разлога приписано. Бранка су најпре одвели у затвор на Обилићевом венцу, и то у исту ћелију у којој га је 1941. године држао Гестапо. Потом је одведен на Голи оток. Гордана је ухапшена после једног збора студената Медицинског факултета. Комунисти су лажно оптуживали једног студента, а она се јавила и рекла да ништа од тога што причају није тачно. Провела је две година у женском логору на Светом Гргуру, острву поред Голог отока.

По повратку из логора, Гордана је завршила факултет, али није могла да нађе ни посао, ни стан. Шездесетих година, по изласку са дугогодишње робије у Забели, Гордану је у једној амбуланти у Београду, где је привремено радила као медицински техничар, случајно срела Милка Баковић. Гордана ју је препознала и кренуле су ка Милкином стану, да се испричају. Милка бележи:
“Када смо дошле у мој ‘‘стан’‘ – шупу која на први поглед није више много рђаво изгледала, јер сам је украсила разним ситницама и ручним радовима, Гордана узвикну:
– Како је лепа ова Ваша собица! Знате, ја и мама смо у много беднијој соби. Обе спавамо на једној сламарици и нигде ништа немамо. Све нам је одузето…

Када ме запита, да ли позитивно знам да је њен полубрат Воја Михаиловић погинуо и када то потврдих, она ме замоли, ако икада дођем у додир са њеном мајком, да јој не кажем да је Воја заиста погинуо, јер и она, као и свака мајка, још увек живи у нади да јој је син жив и да ће јој се однекуда јавити… Поздравиле смо се и она је отишла из моје “лепе“ собице, а ја сам остала у размишљању о судбини породице Драже Михаиловића, а највише о животу његове поћерке Гордане.

На вести које су комунисти ширили крајем 1944. године, Пропагандни одсек Врховне команде одговорио је тврдњом да Бранко и Гордана нису Дражина рођена деца, већ да их је он усвојио. Притом је коришћена чињеница да је Дража заиста имао једно усвојено дете, ћерку Радмилу. Многи, а међу њима и Милка Баковић, никада нису сазнали да је то била само ратна пропаганда.

Мало је сведока Дражиног кретања после катастро­фе на Зе­ле­н­го­­ри. Један од њих је Мирко Петро­вић, који је касније ус­пео да еми­грира у Енглеску. Његова група поделила се на Зеленгори 17. ма­ја 1945. године, због лакшег пробијања у договореном прав­цу. Са сед­морицом најближих, Петровић је кре­нуо према северу. Он пише:

Наредних пет дана видео сам разних грозота и стра­дања на­шег љу­дства. Мртве крај жбунова, ра­њене који се нису могли да­ље кре­та­ти, него су притајени чекали да им неко помогне – али уза­луд, јер нас све иста судбина чека.

Ништа страшније није би­ло него својим очима гле­дати и својим уши­ма слу­ша­ти вапаје и за­помагање наших 18 чет­ни­ка које су му­с­ли­ма­нска милиција или са­ми муслимани мо­т­ка­ма уби­јали у једном за­се­о­ку мало даље од се­ла Уништа по­више Фо­че. Ти из­не­могли борци пре­т­ходно су св­ра­­тили код српске фа­ми­лије Јо­ва­но­ви­ћа и одатле окре­нули не на­дајући се да ће ускоро до­жи­вети најгро­з­ни­ји завршетак. Шта су са њима ноћу радили непознато ми је, али смо изјутра слу­ша­ли њихова запо­магања и јауке, док су мештани то хла­днокрвно по­­сма­трали, јер “ђикане“ треба уни­ш­ти­ти. Ово смо пос­матра­ли од ку­ће браће Јовановића, и захва­љу­ју­ћи тој породици, која на­с је братски прихватила и показала нам пут, избегли смо да на исти начин око­н­ча­мо своје животе.

Петровићева група запутила се 22. маја у правцу Ро­гатице, да би сле­­дећег дана прешла друм Горажде – Ро­гатица. Свугде около кре­тале су се комунистичке је­­динице и чула се пуцњава. Уочи за­ла­ска су­нца 24. ма­ја, Петровић је на једном обронку приметио офи­цира у пред­ра­т­ној униформи. Препознао је потпо­ру­чни­ка Во­ју – не сећа се пре­зи­мена – из Авалског корпуса. Он му је рекао: “Овде је Чича“. Ус­коро је Пет­ро­вић видео Дражу како седи на је­д­ној клади, “лакто­ви­ма нас­ло­њен на колена, погнуте главе, ду­бо­ко за­мишљен“. Устао је и, после по­здрава, питао Пе­тро­вића да ли зна шта се десило про­ш­ле ноћи. На од­ре­чан одговор, Дража је у кра­тким цртама пре­при­чао тешку борбу коју је водила Врховна ко­манда. Ујутру, са њим је ос­тало свега 14 вој­ни­ка и официра, ра­чу­најући и водича. Дража је, затим, рекао:
Мој син Воја погибе пр­ед мојим очима и немадох када да му бар камен више главе ста­вим.

Заједно са ми­тра­ље­зом од кога се није одвајао, италијанском “бре­д­о­м­“, Воја је сахрањен на ушћу једног поточића у ре­ку Пра­чу, у пра­вцу који води од воденице и моста на Пра­­чи преко три же­ле­з­ни­ч­ка ту­не­ла према Месићу. Не­посредно по објављивању Пе­тро­ви­ће­вог се­ћа­ња о ме­сту Војиног гроба, “По­гле­дима“ су се јавили читаоци из тог кра­ја и по­твр­ди­ли његове речи. Мештани су и иначе знали где је гр­об Дра­жиног сина, а знали су и да је оскрнављен од стране ко­муниста.

Мештани су се јављали и касније. Ово је изјава Небојше Шу­ба­ре из Рогатице:
Гроб Војислава Михаиловића налази се у селу Булози (друм Ро­га­ти­ца – Месићи – Булози), на локацији чемерничке њиве. Најближе су куће породице Стојиновић. Гроб је око 150 метара од њиховог има­ња, по­­ред једне букве. Од ушћа Чемернице у Прачу удаљен је је­дан киломе­тар вадзушном линијом, под углом од 45 степени. Го­ди­не 1992. село су спа­лили муслимани. Сви су избегли, сада је пусто. При­пада оп­ш­ти­ни Го­ражде.

Извор: Погледи