Пише: Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори
Као што је познато Рашку област, Немањину Рашку, Турци су окупрали 1455. године, када су освојене српске средњовјековне тврђаве-градови Бихор и Будимља. Турци су завели страховит окупаторски режим над Србима да би присилили Србе на општу исламизацију како би безбједно трајно остали на Балкану. Турци су Србима укинули сва људска и национална права: слободу кретања, слободу одијевања – ношење нове, свечане одјеће, накита и украса, чак одређених боја, прâво на изградњу и поправку кућа и цркава од тврдог материјала, забранили су српске обичаје, гласно пјевање, звоњаву црквених звона, јахање оседланих коња, укинули су прâво на непокретну имовину, увели су главарину, порез на мртве, на димњак, на стоку, пчеле, при сусрету са Турцима Срби су морали да сјашу да се склоне с пута и погнуте главе стану у понизној пози, нису смјели да гледају Турке у лице, обавезали их на кулук без надоканаде са својом храном, својом стоком и својим алатом…
Што је дуже трајала турска окупација то су биле све бројнији и нови турски намети, Турци су настојали да што више понизе Србе, да им убију душу и присиле их на ислам. Потурчавањем Србима су престајале све дажбине и намети, добијали су некретнине, читлуке, на којима су радили православни Срби уз надокнаду само колико да се прехране и не помру од глади, да одрже голи живот, а често нису имали ни толико. Најстрашнији је био порез на потомство, ”данак у крви”, којим су Турци сваке четврте године одводили у Турску најбоље српске дјечаке и дјевојчице, потурчавали их, од дјечака стварали јаничаре, а дјевојчице дијелили турским харемима. Срби су се турчили или бјежали са породицама у планине. Исламизиране Србе Турци су називали бошњацима, према турској ријечи ”бош”, да би се разликовали од Турака азијата.(Вук Караџић и Иво Андрић)
Страховити окупаторски режим јесте разлог масовних сеоба Срба у прекодунавске хришћанске земље, Угарску, Русију, гдје су оснивали српске градове. Тако Сентандреја, Темишвар и неки други градови били су чисто српски градови. Ови Срби временом су се претопили у домицилно становништво и нестали као народ. Турска окупација је српском народу нанијела огромну ненадокнадиву штету, зауставила цивилизацијски напредак за неколико вјекова, подијелила српски народ на православне и исламизиране Србе и тиме их супроставила до физичких сукоба. Физичким истријебљењем и посебно ”данком у крви” направљена је генетска пустош српског народа. Невјероватна је чињеница да је под таквим вишевјековним геноцидним условима дио српскога народа ипак сачувао свој национални идентит – језик, српску културу и обичаје, православну вјеру. То је успио само захваљујући снажној српској националној свијести, која је створена за вријеме Немањића. Доба Немањићке државе Србије је златно доба српске историје, јер је очувало српски народ од тоталне исламизације и нестајања српске нације.
Одласком Турака са српских простора са њима су у великом броју одлазили и исламизирани Срби. Најприје, ослобођењем Никшића, Колашина и Моравске Србије, досељавају се у подручје Новопазарског санџака, а послије ослобођања Рашке области 1912. године многи се селе тамо гдје су осјећали да једино и припадају – у Турску.
Процес исељавања Срба муслимана у Турску као и њихово враћање у православну вјеру на силу су онемогућавале двије проевропске династије које су тада владале српским земљама, Петровићи и Карађорђевићи, заједно са својим владама.
Овдје ћемо се осврнути на тему како се на хиљаде исламизираних Срба, послије доласка слободе у њихове крајеве (Метохија, Васојевићи, бјелопољска и плавско-гусињска област) 1912. и 1913. и наредних година, вратило у своју прађедовску, истинску, православну вјеру.
Познато је да је становништво које је 1912. године ослободила Црна Гора било српско. Већину становништва у овим областима чинили су Срби православне вјере уз одређен број Срба муслимана као и Арбанаса досељених у Метохију и Гусиње у вријеме турске окупације старе Србије.
Убрзо послије успостављања српске власти у новоослобођеним крајевима, већ у децембру 1912. године, појединци (муслимани и Арнаути) из Берана, Плава, Гусиња, Пећи, Ђаковице и Рожаја, изражавају жељу да се врате у православље.
Тако је, на примјер, Министарству унутрашњих дјела достављена молба из Гусиња 14. јануара 1913. Бећа Османовог Оташевића за покрштавање. Авро Цемовић из Берана шаље извјештај Министарству војном о покрштавању четири Ђукића и једног Адровића.
Локалне власти су у почетку показивале обазривост, па и резервисаност према тим појавама. Молбе су одбијане, а обласне управе се у почетку нијесу усуђивале на превођење у православље без потребне процедуре, а посебно док не добију одговор са Цетиња. Министарство унутрашњих дјела на Цетињу је обавјештено од обласних управа из Берана, Гусиња и Пећи о жељама једног броја припадника исламске вјероисповјести да се са породицама врате у православље. Министарство унутрашњих дјела се обратило Министарству просвјете и црквених послова да се ово предочи Митрополији те да изда хитно наређење црквеним властима да их покрсте. Министарство просвјете се у вези са овим обратило Митрополији на Цетињу, а ова је свештенству одобрила превођење, под условом да се то обави по црквеним законима.
Прва појединачна превођења у православље извршена су у јануару 1913. године, и то у Гусињу и Беранама, а нешто касније у Пећи, Рожајама и Андријевици. Покрштавања на основу молби, уз вођење записника, извршио би свештеник у присуству локалних власти и муфтије. Неколико десетина исламизираних Срба вратило се у православље у Беранама и Плаву почетком марта 1913. године. По извјештајима обласних управа то је било добровољно покрштавање уз претходно писмено изражену жељу за повратак у православље. Многи су чак унапријед купили црногорске капе и носили их као први знак враћања у православље.
У рожајској области су нам позната два случаја. Дакле, прелазак – повратак у православље карактеристичан је за плавско -гусињску област, за Беране и Ђаковицу.
Извјештаји Министарства унутрашњих дјела Црне Горе из марта 1913. говоре о масовном покрштавању муслиманског и арнаутског живља у Метохији и плавско – гусињској области. Тако су у пећкој области у православље прешли становници многих села око Брестовика, Новог Села, Требовића, Дубова, Дреновца, Црнобрега, Љешана, Јагоде, Заимова, Прилепа, Јабланице, Истинића, Стреоца, Раушића, Глођана и других.
Ови подаци се наводе у извјештају Р. Гавриловића Врховној команди Српске војске 29. априла 1913. године. Р. Гавриловић наводи да се немало Плављана и Гусињаца покрстило, такође и Руговаца; изузев два села, мада се и она припремају за покрштавање. Он извјештава да се у вароши Пећи покрсгило 200 лица, међу којима и један хоџа и неколико угледних првака.
Ови извјештаји марта, априла и маја 1913. године упућени званичном Цетињу од стране обласних управа или ријетки извјештаји војних команди са територија на којима је вршено покрштавање, јединствени су у констатацији да мухамеданци одређених села или ошптина, изјављују жељу, траже или моле да се покрсте, односно врате у прађедовску вјеру. Барјактари братстава, односно старјешине села, долазили су са стотинама сељана, најчешће са српским барјацима у вароши да се крсте. Многи би, послије крштења, ставили црногорску капу као знак преласка у нову вјеру. Обред би се завршио скромном гозбом. Новокрштени би потом одлазили кући са крштења пјевајући.
Међутим, иако су ова покрштавања била добровољна, није био мали број оних који су се покрстили ради избјегавања казни због прикривања оружја, антисрпске пропаганде, чак и због припремања отпора српским властима и држави. Било је и таквих који су то чинили свјесни зала, која су раније починили над српским становништвом. Исто тако, не мали је број био и оних који су још чували успомену на православље и не тако давну исламизацију.
Утврђено је и да су Гусињци молили да се три њихове џамије (једна у Вусању-околина Гусиња) освештају за цркве, али то није дозвољено од црногорских власти. Покрштени сељаци Сиге и Брестовика код Пећи, добровољно су купили прилоге да обнове своју стару цркву.
Почетком маја 1913. године бригадир Радомир Вешовић у Пећи и Ђаковици и бригадир Машан Божовић у Плаву и Гусињу прочитали су прокламацију краља Николе Петровића о слободи вјере, укључујући и слободу повратка у исламску вјеру. Послије ове прокламације један дио новокрштеннх вратио се у ислам. Из овога се јасно види какву је улогу у повратку Срба муслимана у православље одиграо црногорски краљ Никола.
