Мало ко је чуо за чувену Делфу Иванић, а била је жена за коју би сваки Србин, а посебно свака Српкиња требало да чује и да зна о њеним подвизима и животу.
Делфа Иванић је била из веома угледне српске породице. Мајка јој је се звала Цвија и носила девојачко презиме Вуксановић. Била је из чувене херцеговачке породице из Стоца, а отац дон Иван Мусић био је херцеговачки војвода, главар католика из Попова Поља и један од главних вођа устанка у Херцеговини. Рођена је 6.марта 1881.године у Подгорици. Била је сликарка, добротворка, а заједно са Надеждом Петровић је идејни творац Кола српских сестара.
Након устанка живели су у Цетињу и у Подгорици, да би се 1881.године доселили у Београд, јер је породица имала неке неспоразуме са књазом Николом. Њена породица је, доселивши се у Србију, веома брзо стекла пријатеље и огроман круг пријатеља, али нажалост убрзо, тачније 1886.године јој умире мајка од туберкулозе, а онда и отац 1888.године. Као веома мала остаје без оба родитеља, али је то није спречило да испише историју Србије и на најбољи могући начин покаже свом роду како се вреди борити за идеју слободе, правде и свој народ. Као сироче усвојио ју је Михајло Богићевић, председник тадашње Београдске општине. Делфа завршава тадашњу Основну школу, па Вишу женску школу, уписује студије хемије у Женеви, али њих није завршила због смрти свој поочима, односно усвојитеља.
Бурне године рата, биле су још бурније за њу. Године 1912. оснива Четврту резервну болницу, заједно са Леди Пеџет у Београду, а касније и у Драчу 1913. године. Хуманитарне службе су је водиле пут; Трста, Ријеке, Солуна и Француске. Делфа Иванић била је прва Српкиња и прва жена са простора Краљевине Југославије која је добила Медаљу за милосрђе “Флоренс Најтингејл”, коју је добила 1920.године, а коју је установио Међународни Црвени крст чије је седиште у Женеви.
Током свог живота касније била је прогањана од комунистичких власти и Јосипа Броза Тита, одузета јој је имовина, хапшена је због политичких неслагања са тадашњим режимом, који није имао милости према овој жени, великану српске историје.
Оно што је најупечатљивије је њено писмо и прича о томе како је молила комунистичке власти да не стрељају Дражу Михаиловића, него да му поштеде живот у замену за њену главу и смрт. Такође, у писму се наводи и да не жели раздор српског народа, већ жели да се српски народ уједини и не дели више. Али, неко то није хтео. То писмо преносимо у целости.
Президијуму народне скупштине ФНРЈ-Београд
“Обраћам се цењеном Президијуму ФНРЈ, усрдном молбом и молим га за помиловање бившег ђенерала Драже Михаиловића.
Ја се обраћам лично, у своје име, али сам уверена да за мном и сада, као и у току прошлих 47 година мога националног рада, стоје многе стотитне хиљада српских жена. Ја молим Президијум, да се у овом тешком моменту покаже и благородним и далековидним и да спасавањем главе једног противника, који је, бесумње много пута и погрешио, можда, врло често и преко своје воље, жеља и намера, учини да се у српском народу покаже једно боље и племенитије осећање од онога, казнити кривца, страдалника и побеђеног и онда, када смо ми победници. Већи је победник, свакако, онај ко зна да прашта баш онда кад је у снази и моћи, но онај који одређеује казну и пушта, да се она изврши, без обзира на то, да ли је кажњеник крив или невин. Благодарство и доброта су закони које нам је даривао Бог и они су, несумњиво, непогрешни. Благородство и доброта то је свакако изнад свих права и писаних људских закона. А све друго, закони, параграфи и томе слично, људска су работа и они могу бити и погрешни, много пута и онда, када се верује да се кроз њих и преко њих служи општем добру. Ја молим Президијум, да ову моју скромну и усредну молбу уважи, и да тим, својим племенитим поступком умири многе честите српске душе. Верујући да би ово био један не само више но благодаран поступак од стране Президијума, поклањање главе једном великом противнику, онда када је он потпуно побеђен и савладан, већ да би то необично миротворно деловало на српски народ, ја нудим драговољно своју главу иако знам да она више много не вреди, нудим њу и молим да будем стрељана ја, уместо осуђеног Драже Михаиловића.
Унапред дубоко благодарна Президијуму,
У Београду 15. јула 1946. Делфа Ив. Иванић, кћи војводе Ивана Мусића, оснивач Кола српских сестара и негдашња његова председница. Душанова улица 11а, Београд.”
Након овог писма је ухапшена. После смрти генерала Драже Михаиловића и свог стања које је касније наступило се повукла из јавног живота и живела скромно. Умрла је 14.августа 1972.године, а сахрањена је на Новом гробљу. Након смрти Делфе Иванић, Мејбл Грујић написала је Делфину биографију. Остаје нада да ће је се Срби сећати по хуманости, доброти, знаљу, лепоти и љубави према својој земљи.
