О корона вирусу прича се нашироко, па онда да пренесемо и један текст који искаче из мора уобичајених који о њему говоре као једној од највећих опасности за данашњи свијет. Др Лидија Гајски из Хрватске је написала анализу корона вируса и закључила да он није тако опасан како га представљају удружене снаге маинстреам медија, Владе и фармацеутске индустрије. Она је и затражила од челних људи Хрватске да одоговоре на њена питања, али за сада их још није добила. Њен текст преносимо у комплету, а пошто се ради о доктору из Хрватске, а не Србије, надамо се да се то неће стављати у контекст Срба као небеског народа, о чему поспрдно пишу ктуелни Монтенегрини.
“Грађани Хрватске свједоци су увођења досад невиђених рестриктивних и репресивних мјера у вези с епидемијом корона вируса. Ријеч је о мјерама које суспендирају темељна људска права и слободе и имат ће велике и несагледиве штетне посљедице на тјелесно и психичко здравље, индивидуално и колективно богатство, образовање, међуљудске односе те друштвени устрој и демокрацију.
Доноситељи ових одлука или су медицински стручњаци или се на њих позивају. Уведене мјере, дакле, темеље се на ставовима лијечничке струке, точније епидемиолога и инфектолога представљених у особама равнатеља Хрватског завода за јавно здравство и равнатељице Клинике за инфективне болести.
Након почетног шока и парализе од спознаје да смо се преко ноћи нашли у орвелијанској тоталитарној диктатури, помало се почињу јављати неслагања и критике, које ће, надам се, бити увод у јавну расправу о актуалним догађањима. А дискусија о било којој теми, јер то је најважнији увјет за њену смисленост и плодност, мора кренути од меритума. Овдје се ради о сложеном и вишеслојном проблему, но прије расправе о свим другим аспектима, јасно и до детаља мора бити расвијетљен њен основни предмет. А то је сама епидемија, точније болест због које су мјере донесене.
Надлежни ауторитети увјеравају нас да су мјере које по рестриктивности надмашују и оне какве смо имали за вријеме рата, донесене с намјером да се заштити здравље пучанства. Но то образлажу тек с неколико штурих информација о природи болести (која је реално блага), без јасних података, објашњења и аргументације који би поткријепили и образложили увођење тако великих ограничења и драстичних промјена понашања и живота.
Стога као појединац погођен овим мјерама, али и као лијечник у чије су име донесене, надлежнима постављам сљедећа питања:
1. О каквој се болести ради?
Која су обиљежја болести узроковане ЦОВИД-ом 19? Колико је она опасна с обзиром на клиничку слику, компликације и смртност? Којом брзином се шири и колики јој је дио популације подложан? Кратко речено, колико је релевантна за јавно здравље?
Сваке сезоне читав низ вируса узрокује респираторну болест коју називамо прехладом или болешћу сличној грипи. Знатан дио тих вируса није ни познат, односно идентифициран, јер је болест тривијална. За корона вирусе се зна да узрокују просјечно око 10 % од свих прехлада. Као и други слични вируси, стално се мијењају (мутирају) и појављују се нови типови. Два таква били су прилично опасни САРС и МЕРС.
Досадашња сазнања о новом вирусу ЦОВИД-19 показују да је ријеч о болести која није претјерано заразна (за разлику од оспица, примјерице) и већином је благог тијека – више од 80 % заражених преболи је као прехладу или уопће не развије симптоме. Компликације, најчешће плућне, јављају се готово искључиво у старијих и теже кронично болесних људи, а умре, према најновијој студији која се односи на кинески град Wухан, 1,4 % оних који су развили симптоме. Подаци (до средине ожујка) из провинције Хубеи која је била погођена заразом показују да је вјеројатност смрти од ове болести у опћој популацији изнимно ниска – 0,000054 или 5-6 људи на 100 000 становника. Ријеч је о смртности која је мала и међу старијима и болеснима, а поготово у здравих људи млађе и средње доби гдје је занемарива; другим ријечима, једнака је или небитно већа од смртности од било које друге прехладе. Наиме, у свакој сезони акутних респираторних болести биљеже се повећане стопе смртности јер се било која вирусна прехлада у имунолошки оштећених људи неријетко комплицира и доводи до смрти. Оно што је овдје битно запазити јест евентуални пораст (вишак) побола и смртности који одудара од уобичајених сезонских статистика. До сада ни за једну земљу нема таквих показатеља. И стручњаци се слажу да се овог прољећа у том смислу не догађа ништа необично.
Италија, точније њезина покрајина Ломбардија, биљежи већи број обољелих и умрлих него другдје. Спомињу се специфичне стопе смртности и преко 7 %, но оне су нереалне јер су тестирани већином тежи болесници, и још важније, тамошњи надлежни наглашавају да укључују све умрле у којих је доказан ЦОВИД-19, што не значи да су сви од њега и умрли. Наиме, већина њих није умрла од вируса, него с њим; узрочност је доказана у свега 12 % умрлих. При том се готово искључиво радило о старим и кронично болесним људима – према талијанском Националном институту за здравље просјечна старост умрлих била је 79,5 година, а 99,2 % имало је барем једну попратну кроничну болест, од чега скоро половина три или више болести. Од 355 умрлих свега три болесника нису имала пратећих болести.
Дакле, слика створена о болести у Италији преувеличана је, што не значи да болест у сусједној земљи није била озбиљнија него другдје. И то вјеројатно ради локалних специфичности; Италија годинама има изразитији вишак смрти од грипе у односу на друге еуропске државе. Нуде се сљедећа објашњења – висока доб становништва, већи број пушача, највећа отпорност на антибиотике у Еуропи, специфичности здравственог сустава те велика загађеност зрака и густа 5Г мрежа у Ломбардији (слично као у Wухану). У Шпањолској би један од разлога повећане смртности могао бити недостатак његе у домовима за старије; тамошњи здравствени радници признали су да нису припремљени да се носе с корона вирусом.
Неки лијечници смртност у овој епидемији повезују и с агресивном терапијом – тешки болесници у Кини (описано у часопису Ланцет), као и у Италији, добивали су токсичне коктеле антибиотика, антивирусних лијекова (премда је став СЗО-а да нема специфичног лијека за терапију ЦОВИД-а 19) и кортикостероида; даје се и клорокин, засад без знанствених доказа о учинковитости. Честа је примјена респиратора; нека истраживања показала су веће умирање на том уређају, него без њега.
У остатку свијета смртност од ЦОВИД-а 19, барем засад, је ниска. Према британском епидемиологу Тому Јефферсону нижа је од других корона вируса. Свуда је битно мања од обичне грипе – од неколико пута до неколико десетака пута (грипа годишње узме 250 000 – 500 000 живота), да не говоримо о другим заразним (нпр. туберкулоза) и незаразним болестима, примјерице срчаножилнима и раку. Стога се с правом поставља питање што је у овој прехлади тако посебно да је навело надлежне на невиђено узбуњивање и ригорозно поступање, толико другачије и потпуно супротно уобичајеној равнодушности везаној уз прехладе? Могуће је да је и прошлих сезона кружио неки сличан корона вирус, али није препознат јер га се није нити тражило. Занима ме колико је ових дана више тешких болесника у јединицама интензивне скрби; је ли кориштење респиратора веће него обично у ово доба године? Хрватска медицинска струка и политика дужна је још одговорити и на питање зашто је баш Хрватска, према истраживању Свеучилишта у Оxфорду, прва на свијету по индексу строгоће уведених мјера (најригорозније у односу на број заражених).
2. Који су точни подаци о броју заражених, обољелих и умрлих?
Подаци о зараженима и умрлима од корона вируса који нам се презентирају нису поуздани. Број заражених већи је од оног који нам се предочује – зараза често не ствара никакве тегобе, па се такви људи не тестирају (осим ако нису били у контакту с болесницима). Не тестирају се ни многи људи са симптомима прехладе, од којих дио сасвим сигурно отпада на корону. Др. Мартy Макарy с америчког Свеучилишта Јохнс Хопкинс тврди да на сваког тестираног позитивног, још вјеројатно 25-30 има вирус. Једно истраживање, односно модел направљен од знанственика с Оxфорда указује на могућност да је у протекла два мјесеца чак половина Британаца заражена ЦОВИД-ом 19. Треба рећи и да прокуженост вирусом овиси о популацији коју тестирамо – није једнака у опћој и тешко болесној популацији.
За процјену значаја болести, више од броја заражених говорио би број обољелих (јер нису сви заражени болесни). Тај нам се податак не презентира. Но да је и доступан, и он би био непрецизан. Болест нема специфичних симптома по којима би се могла препознати и одвојити од других респираторних болести. Постоје сумње да се понегдје само на темељу клиничке слике случајеви уводе у статистику заражених. Међутим, нити доказ корона вируса не значи да је тај вирус и узроковао болест; ЦОВИД може бити тек попратна појава (колонизација), а болест узрокована другим вирусом или бактеријом. Могуће је, сматра македонски инфектолог Вело Марковски, да људски организам уопће не реагира на овај вирус. Да је болест, као посљедица имунолошке реакције тијела на вирус, узрокована специфичним узрочником, доказује се налазом антитијела против тог вируса у крви (серологија), а то се ради врло ријетко, и такођер с тестовима који нису валидирани.
Надаље, тест (ПЦР) који се користи за доказивање ЦОВИД-а 19 у обрисцима секрета узетих од испитаника, нов је и није примјерено евалуиран. Не зна се колика му је осјетљивост и специфичност, што значи да није поуздан. Кинески су знанственици нашли да је у готово половине испитаника давао лажно позитивне резултате. Главној америчкој установи за јавно здравство (ЦДЦ) приговара се да проводи тестирање потпуно неадекватним тестом. У изради су нове врсте тестова, овај час још мање поуздане. Дакле, тестом који је актуално у примјени често се детектира оно што није корона-вирусна болест, а не тражи се и не мјери оно што вјеројатно јест. Поставља се питање чему уопће служи такво тестирање, тј. колико оно уопће има смисла.
Кад је ријеч о броју умрлих, занимљиво је да у већине умрлих у Француској није доказан кинески, већ неки други тип корона вируса. Већ је споменуто да се умрли с корона вирусом често поистовјећују с умрлима од корона вируса, не само у Италији. Доказ ЦОВИД-а у умрлог пацијента са срчаним попуштањем или карциномом, не значи да га је убио вирус, него његова основна болест. Колико је вирус придонио смртном исходу, и може ли се и под којим увјетима сматрати узрочником смрти, слабо је дефинирано и врло растезљиво; по ријечима др. Wолфганда Wодарга у тешко болесних и умирућих људи тај је суд немогуће донијети. Тенденција да се смрти неоправдано приписују вирусу даје, наравно, лажно високу смртност од вируса.
Дакле, бројке које свакодневно пратимо у средствима приопћавања тек су приближне. Њихов је значај, нарочито у стварном времену, ограничен и дискутабилан. Док не буду точне и поуздане, свакодневно бомбардирање бројкама заражених и умрлих треба сматрати не само непримјереним и непотребним, већ обликом психоемоционалног злостављања.
3. Гдје су докази о ефикасности уведених мјера?
Кад се доносе мјере с великим утјецајем на живот људи, оне морају имати чврста и јасна упоришта. Надлежни су били дужни предочити знанствене или емпиријске доказе о учинковитости у сузбијању епидемија за сваку поједину донесену мјеру.
У обраћању јавности позвали су се на препоруке Свјетске здравствене организације. У документу под називом „Стратешки план за спремност и одговор“ (2019 Новел Цоронавирус: Стратегиц Препареднесс анд Респонсе План) донесеном у вељачи ове године с циљем заустављања епидемије ЦОВИД-ом 19 и ублажавања њених посљедица, СЗО процјењује да се ради о „врло високом ризику“ за Кину и „високом ризику“ за остатак свијета. Кад говори о могућем утјецају на здравље, наводи „многе непознанице“. У вези с мјерама које препоручује позива се на кинеско искуство увођења строгих мјера, но у вријеме објављивања документа њихови ефекти још нису били познати („Бит ће важно континуирано оцјењивати учинковитост мјера“). У дијелу везаном за промет, примјерице, наводи се да ограничавање кретања људи и добара може бити неучинковито, па и штетно, но у околностима несигурности привремено можда може бити корисно како би се добило на времену за друге активности и ограничило ширење болести. „У таквим ситуацијама, прије имплементације рестрикција, земље требају направити анализе ризика те анализе користи и исплативости, како би се утврдило да је корист већа од штете.“ Молим надлежне да нам предоче ове анализе јер ћемо у противном увођење ограничења кретања сматрати масовним социјалним експериментом.
У овом, а и другим документима СЗО везаним уз ову тему, није наведена никаква знанствена литература која би подупирала оцјене, ставове и препоруке. Но средином ожујка СЗО и неколико других организација међу којима лондонски Империал Цоллеге, издају документ у форми знанственог рада под називом „Утјецај нефармацеутских интервенција на смањење смртности и здравствених потреба везаних уз ЦОВИД-19“. Већа скупина аутора у том је математичком епидемиолошком моделу процијенила да ће ако изостану рестриктивне мјере и промјена понашања бити инфицирано 81 % британске и америчке популације те ће умријети 510 000 људи у Великој Британији и 2,2 милијуна у САД-у. Понудили су двије стратегије – а) ублажавање, којим се успорава ширење и смањују посљедице епидемије, те б) обуздавање, којим се ширење епидемије зауставља, број заражених спушта на ниску разину и то одржава до даљњега. Као бољу опцију препоручују обуздавање. Оно укључује строге и многоструке мјере ограничења попут одржавања социјалне дистанце за цијелу популацију, кућну изолацију и карантену заражених и чланова њихових обитељи те затварање школа и свеучилишта. Те би мјере требало задржати тијеком 18 мјесеци у којем раздобљу ће се омогућити доступност цјепива.
Дакле, умјесто да у околностима многих нејасноћа и несигурности препоруче проматрање, блаже мјере или заштиту и изолацију рањивих скупина, аутори овог утјецајног рада предлажу агресивне и неселективне поступке који представљају социјални инжењеринг широких размјера. И то на подлози непоузданог, теоријског математичког модела. У чијем су извјештају ријечи „претпоставка/предвиђање“, односно њихове изведенице, споменуте ни мање ни више него 67 пута. Унаточ томе, рад је био кључан за пооштравање рестриктивних мјера у САД-у и Британији. Утјецао је на британску владу која је напустила претходни став да је слободно ширење вируса у популацији пожељно јер подиже колективни имунитет и способност прилагодбе становништва те га чини спремнијим за будуће суочавање с корона вирусима. Тиме су Британија и остатак свијета који проводи споменуте мјере, одступили од стољетне темељне поставке у епидемиологији и инфектологији – идеје о корисности природног колективног имунитета која каже да широко преболијевање заразне болести гради отпорност читавог становништва и штити њене најосјетљивије чланове, због чега велика већина природних вирусних инфекција и не доводи до тежих посљедица.
У закључку, треба нагласити да у овој озбиљној ситуацији као друштво, а ту су новинари посебно важни, морамо инзистирати на одговорима на ова елементарна питања. Тек тада можемо почети расправљати о осталоме. Како нам се не би догодило да се репресија и деструкција наставе унедоглед, или да попусте да би се поново појавиле с новим, још „убојитијим“ вирусом и новим, још оштријим мјерама – обавезним цијепљењем, на примјер. Годинама од надлежних тражим доказе за корист од цјепива и доказе за потребу обвезног цијепљења дјеце у Хрватској и годинама не добивам одговор. Родитељи као хипнотизирани прелазе преко те празнине у знању и излажу своју дјецу поступку за који нам нису предочене ни основне вјеродостојне информације. Не допустимо да нас и у овом предмету хипнотизирају. И да због болести о којој постоји пуно нејасноћа и која се не чини значајно опаснија од обичне прехладе, прихватимо друштвени експеримент с неизбјежним деструктивним посљедицама и да се непостојећа корона криза претвори у ону врло реалну и девастирајућу. Одговорна медицинска струка и државна администрација у својим се одлукама не воде страхом и некритичким преузимањем туђих налога, већ рационалним и свеобухватним промишљањем мотивираним интересом и добробити народа који им је повјерио управљање. Јасно и одлучно поставимо неопходна питања и захтијевајмо прецизне одговоре. Схватимо да је ово можда кључни тренутак за опстанак и будућност читаве наше цивилизације. Одговорност је на свакоме од нас”, пише лијечница Лидија Гајски. .
