Пише: Иван Милошевић
Можда сам претјерао са овим коментарима око састава нове владе, али објекти критике се сами намјештају, па не могу да одолим. На примјер, Жарко Ракчевић. Памтим га још из гимназијских дана и уколико се не варам прошао је у то вријеме све политичке комунистичке школе, од ССОЈ-а, па преко бројних комунистичких курсева за тинејџере. Не знам како се на њима понашао, јер сам редовно бјежао са тих часова, а на неке ме нико није ни звао, али знам да се са тих предавања нијесу вадили Сито, Гвоздо, па и дотични Жарко. Пошто сам отишао након средње да студирам у Београд нијесам једно вријеме пратио њихове каријере, али када сам се вратио сви они су имали већ своја политичка ухљебљења. Потпуно су се остварили у политици, засјели у разне фотеље и када бисмо се срели поздравили бисмо се као познаници из средње школе и то је то. Приликом прославе годишњице матуре, мислим да је то било 10 или 15 година, био сам у чуду, јер је пола тадашње Владе ЦГ било на њој! Од тада више и не идем на те прославе!
Пошто сам у Београду студирао поред Философског и Богословски факултет није ми требало пуно да се опасуљим од комунистичких заблуда и наслутим да се у тој идеологији крију такве манипулације и политички трикови од којих ће нам требати деценије да се освијестимо. На тим прославама матуре тај дио Владе ЦГ који је и тамо био није крио да им је и даље идол Тито и његови насљедници из бившег Савеза комуниста, а потом и ДПС-а. На тим узорима они су у Црној Гори постигли запажене политичке и бизнис каријере, а у то вријеме ја сам тражио посао и на једвите муке дошао до њега. Можда то нема везе са данашњицом и Жарком Ракчевићем, а можда и има, али се добро сјећам једног конкурса на Радију ЦГ крајем осамдесетих година. Нас неколицина смо се прије њега више од годину дана убијали од муке да савладамо вјештине новинарског заната, учили акценте и тонове, читали шлајфну текста по 30 пута да би је у студију правилно изговорили и очекивали смо да наш труд буде награђен радним уговором. Кад оно, на том конкурсу су глат примљени новинари ( примљен је тада и Дарко Шуковић, данашњи ДПС агитатор) који се до тада на Радију нијесу појављивали, али су имали препоруку Светозара Дурутовића, тадашњег главног комунистичког кадровика за Подгорицу. Већ тада ми је постало јасно колико је сати, па сам након једне вишемјесечне серије текстова о Драгиши Васићу напустио тај медиј, односно сугерисано ми је да нијесам њихов кадар. И данас ми је симпатична та анегдота, јер сам на Радију ЦГ мјесецима тупио о Драгиши Васићу, а да нико то није знао нити слушао. Када је неко након једно пола године сконтао ко је то Драгиша Васић (један од најближих сарадника Драже Михаиловића) и о коме ја то верглам шест мјесеци остао сам без хонорара и симболичног ангажмана. У то вријеме, а и након тога, Сито, Гвоздо и Жарко и још понеки, градили су своје комунистичке мостове, али и грабили или добијали разне провилегије!
И, како рече Милан Гутовић, не знам зашто сам ово испричао, али никоме не штети, па могу да још мало наставим. А тај наставак је заправо закључак да је комунизам у идеолошком и практичном смислу одавно умро и да нам бољитак и праве судове не могу наметати бивши комунистички ђаци. Истина, они су се показали виталним, прилагодљивим и имају вјештину да се прилагоде свим околностима, али њихова идеолошка и политичка суштина изграђена је негдје још у средњој школи на комунистичким омладинским курсевима. Од тада, па све до данас, они су уредни и до детаља педантни поштоваоци Кумровца и лика и дјела Броза и за четрдест година у том смислу нијесу се ни за јоту промијенили. Том средњошколском и данашњем кову припада и Жарко Ракчевић, па ми не преостаје ништа друго него као и у гимназији побјегнем са часова које је он редовно похађао, а данас их и сам држи!
Синоћњи његов наступ подсјетио ме на једног професора тадашњег предмета ОНО и ДСЗ ( мислим да се тако звао, а односио се на одбрану и заштиту) кога смо звали “Пушка”. Таман је Жарко синоћ био интересантан као и “Пушка”, а редовно сам бјежао са његових часова. Сито, Гвоздо, Жарко и остали гимназијалци са данашњим запаженим политичким и бизнис каријерима нијесу имали ниједан изостанак. Ко ми је крив, када ни у гимназији, као ни данас, нијесам знао да бирам право друштво!
