Поводом повреде части и личности Весне Братић, министра просвјете, реаговали су представници НВО „Не дамо Црну Гору“.
Кад се на самом почетку, још давне 1990. године за моралну и друштвену вриједност прогласи лаж, а истина сведе на пробабилистичку категорију, онда је потпуно законито да послије тридесет година добијете посрнуло друштво. У слици посрнулог и унакаженог друштва, у слици опљачкане и опустошене земље која је изгубила своје моралне орјентире ужива само један гледалац. Ужива са сатанским осмјехом иза огледала. Ужива, а морално обогаљено друштво свјесно гура ка сукобу. Остаје још само да међу посвађаном браћом пролије крв и да тиме покуша да затре све оно што је Црна Гора баштинила и наслиједила од моралне и духовне вертикале Петровића.
Јер Он зна да његово наслеђе има коријене у аферама у шверцу цигарета и наркотика, пљачкању природног богатства земље. Ко се сјећа више афера попут: лименке, КАП-а, Жељезаре, Монтенегроејрланса…. 100 000 бесплатних карата, приватних журки, приватних универзитета? Афере С. Ч. као једног од кључних орјентира који указују на Његов портрет. На Његов доживљај свијета и човјека.
Наслеђе владара и владика Црне Горе су Посланице, Луча Микрокозма, Горски вијенац, сан о слободи… а Његово је: томови у судским поступцима пред судовима Италије за шверц цигарета, томови у предмету везаном за аферу С. Ч., за аферу Телеком… Иза Њега остају генерације Партије, генерације које је обликовао да у његовом наслеђу и погледу на свијет виде врховну вриједност.
Карикатура везана за проф. др Весну Братић је само једна од илустрација Његовог духовног наслеђа. Серија монструозних напада се наставља. Но, последњи у низу се издваја у погледу бруталности и морбидности. О томе свједочи и мук у саблажњеном дијелу јавности, ако не и у тзв. медијској заједници и НВО сектору задуженом за људска права. Иако је аутор скаредног цртежа непознат, јасно је из чијег је „атељеа“ произашло ново ремек-недјело.
Управо та рука повлачи линије сваке карикатуре засноване на новом бестијализму који је Он креирао. Прву линију је повукао и на поменутој скаредној карикатури везаној за проф. др Весну Братић оцјеном да она “не може бити ни професор на Универзитету” а камоли министарка просвјете. Његовим језиком дочарана, језиком уз помоћ ког је политику свео на најпримитивнију и најпрљавију дјелатност. Јер замисао је: упрљати све да тиме сопствену прљавштину прикрије.
Из најнижих побуда сопственог бића, без инфамије, говори нам шта је то истина, морал, право, правда, част. Са позиција атеизма учи нас шта је то Црква. И бестијално се осмјехује док његови сљедбеници понављају плиткоумно причу о тзв. европским вриједностима за које се Вођа залаже. И цртају, повлаче линије на карикатури, заједнички, бјесомучно, опсједнуто… Јер све треба релативизовати: и морал, и цркву, и Бога, и љепоту – све!
Јер све треба урадити само да се сакрије чињеница да је истина убијана у једном народу пуних тридесет година. Остали су само још крвави трагови који воде до пећине Вође. На нама је да ли желимо или не да их видимо и да се погледамо у огледало.
Управни одбор
НВО Не дамо Црну Гору
