На данашњи дан, 11. фебруара 1997. године умрла је Ксенија Цицварић. Рођена је у Подгорици 1929. године (од оца Радивоја Брацовића и мајке Симоне, рођене Златичанин) гдје је завршила гимназију.

Сан да студира пјевање, због материјалних услова породице, није јој се остварио. Пјевачку каријеру почела је шездесетих година а наставила у Радио Београду у ансамблу славног Царевца. Велики радник, поуздани пријатељ, диван друг и човјек, незавидљив колега, одушевљавала је публику на бројним и незаборавним концертима широм Југославије. Славуја са Рибнице, који је плијенио љепотом свога гласа, причињавајући другима радост, ломила је туга (изгубила је сина и мужа). Патила је и пјевала („Млада Јелка“, „Ој весела веселице“, „Милица једна у мајке“, „Сејдефу мајка буђаше“, „Долином се шетала ђевојчица мала“) и сопствену тугу лијечила пјесмом. Отуда у њеном гласу драмска озбиљност, уздржаност, одмјереност, префињена лирика, топлина у боји гласа, божји дар. Пјевати, значило је живјети. Црногорска народна ношња (једна од најскупљих на свијету) савршено је одговарала њеном стасу, љепоти, отмености и меланхоличном осмјеху. Сачувала је велики дио блага наше народне пјесме а њен префињени укус и сензибилитет зналачки су одабирали најбоље. Снимала је плоче и касете које су биле и остале највећи хитови у нашем народу. Својим лирским гласом, специфичне боје и интерпретације елегичних народних пјесама, појавила се на Рибници, наставила широм Југославије и стигла до срца наших људи широм свијета. Умјетност је оно најљепше што човјек има, душа свијета. Ксенија је пјевала душом а публика је то осјећала. Била је недостижна у пјевању. Пјевала је свугдје. Дио живота до смрти провела је у Београду. Био је ово тежак период за “Краљицу Ксенију“, али су јој носталгију прекривале успомене и слике из старе Подгорице. Радо је била виђена у Подгорици, шетала се сокацима, а њена највећа љубав били су сусрети са Подгоричанима које је неизмјерно вољела.

Изворни народни мелос крије снагу једног народа и једног времена. То не може дати један човјек нити носити један човјек. Па ипак, врхунски умјетник, као дио те цјелине, распаљује вјечну и неумрлу лучу. За највеће пјесме потребан је и највећи пјевач. А за то су му потребни таленат, божји дар и велики разлози. Ксенија Цицварић имала је и једно и друго.

Може се рећи да је Ксенија је својом пјесмом, вјерна музичком миљеу сатканом од златних, трепетавих искрица, дискретно, попут треперења рибничких топола, јако као подгорички сјевер који тјера крв да брже струји… без обавезе попут маестрала који се заплете у дјевојачкој коси и нестане, обиљежила XX вијек у црногорској народној музици.

Извор: Митрополија (приредио: Миомир Ђуришић)