Пише: Иван Милошевић

Слушао сам данас ове посланике ДПС-а и њиховог ментора Милутина Симовића и трудио се да потиснем урођену нелагоду према представницима ове странке. Покушао сам да се ставим у њихов положај и из њиховог угла посматрам све оно што се дешавало посљедњих два мјесеца и из те перспективе оправдам ово њихово данашње полтронисање и величање успјеха предсједништва ДПС-а, пардон НКТ-а. И опет не иде! Па и да сам на њиховом мјесту, кажем себи, не бих могао толико да хвалим своје партијске колеге и показујем толики степен потчињености ставу врха странке и њеном првом генералу до главног генерала, Милутину Симовићу! Чини ми се да бих у њиховој кожи достојанствено ћутао и пустио друге да ме хвале или куде и тек спорадично хвалио резултате, јер уколико су ваљани, ваљда то други сами виде и схватају и без моје помоћи!

Пошто нико од посланика ДПС-а није ништа одћутао, него су до изнемоглости набрајали успјехе својих љекара, њихових помоћника и ДПС система, учинило ми се као да су они данас подносили пријаве за нове стамбене и остале кредите, фотеље у управним и осталим одборима, упражњеним професорским мјестима и замишљеним титулама. Као да је трка за нови мандат и што боље мјесто на посланичкој листи данас почела и они нијесу жалили труда да колико знају и могу испредњаче испред других и покажу да на њих и даље треба рачунати.

Пошто је за младу ДПС гарду на челу са Александром, Драгутином, Николом и Андријом, мјесто већ уписано на поменутој листи, ови други су се данас пробудили из посланичког дремежа и истакли своје кандидатуре. Када сам још чуо неког Нововића како каже да је ДПС чак био скроман претходна два мјесеца и није се хвалио успјесима у борби против короне, џаба сам на неких десетак минута обуздао поменуту урођену нелагоду према ДПС-у, јер она се изборила против свих мојих логичких стабилизатора и прокуљала је свом снагом. И јесте, истина је, стварно ме хвата нека мучнина када чујем ове ДПС-овце и то све одреда! У јавни живот они уводе праксу примитивног подаништва и удвористичког карактера што је погубно не само за политички, него свеукупни јавни живот.

Куда све то води, ваљда не треба посебно да објашњавам и питам се да ли су сви ти силни станови и остале апанаже вриједни таквог страначког и моралног суноврата!

А опет се питам, како би се и сам понашао када би ми понудили на тацни све повољности државних и страначких јасли?