Пише: Иван Милошевић
Када Милови дворани из Београда оплету по Србима из Црне Горе стварно ти се смучи. Одакле им толико омразе према Србима и Српству, пита се нормалан човјек и чиме се то они хране на “Скадарлији” и “Шуматовцу”, па тако сити сикћу на ове стране. Неки Терзић се разгоропадио са Теразија па проклиње митрополита Амфилохија, подсјећа се Павла Ђуришића и његових муслиманских и осталих жртава. Све то ставља у исти кош и проклиње ту само њену познату симбиозу и лелече над данашњом Црном Гором, брани Мила и његово друштво и припрема београдску монтенегринску пјешадију за одбрану приватне црногорске државе од најезде великосрбијанских освајача. А на њеном челу ће бити он, маршал од Терзића, а одбраном ће командовати из кафане “Три шешира” на Скадарлији. Их, каква ће то бити одбрана, са све тамбурашима и осталим пјеваљкама, зачињена сифоном соде и бијелом “розаклијом” и када се још томе дода деликатесна сарма и подварак има да се све дими од Теразија до Подгорице од монтенегринског боја и наједене пјешадије. Сиђи Терзићу са скадарлијских хоклица и барова и ускочи на терасу “Хилтона” или се смјести у партеру “Делте” и у “Води у кршу” слисти једна похована пилећа ребарца, суни “кока-колу” и један “вранац” и настави да сричеш Милову одбрану и то све у десетерцу или петерцу, како ти је воља!
Остави се четника, Павла и осталих војвода, о њима тек треба да се прича и то мимо сутјескиних и неретвиних булајевићевих филмова. Требаће ту нека нова трака, нови биоскоп, нова публика и нови режисери. Монтенегрини из Београда сигурно неће куповати карте за те филмове, јер су они своје филмове већ испуцали и одгледали за вијек вјекова, али ваљда ће њихови потомци нешто од тога видјети и спасити се од очеве и ђедовске црно-бијеле слике свијета.
Ало, Монтенегрини са Теразија, не звоните на залудна звона у центру Београда! Она ионако звоне за нека друга времена, а ваша су одавно одзвонила, изгубила се негдје у густом саобраћају пут Славије и Вождовца, заглавила се на шинама “двојке” код Жељезничке станице и утонула у блато поплочаних калдрма Врачара и Црвеног крста. Замрла су већ негдје на Карабурми и Мирјеву, а у Винчи се више и не чују. Ка Новом Београду се нијесу ни окретала, већ су се негдје на Калемегдану одбили од Ушћа, Саве и Дунава и утонули у рибарске вирове у потрази за изгубљеним временима и проћерданим минутама.
Ало, Монтенегрини из Београда, не гласкајте се више поводом четника. Оставите ту војску да под земљом и даље снива своје снове и зове свога краља, а ви, Милови генерали и пуковници са Теразија и скадарскијских кафана, сједите у “58”-осмицу и негдје у барама Железника и Петловог брда наручите по коју “лозу” и стучите је док још има ко да вам је плаћа из подгоричког кабинета вашега Господара!
