Жао ми је, имате леукемију, и бојим се да су шансе за оздрављење минималне, ријечи су које је млада Подгоричанка Мирјана Ђурачић (25) прије двије године чула од љекара. Ипак, упркос најлошијим прогнозама успјела је да из најтеже животне борбе изађе као побједник.

Мирјана је водила сасвим обичан зивот младе дјевојке. У једном дану, све се промијенило… Храбра Подгоричанка за “ЦдМ” прича како је све почело.

“Имала сам симптоме класичног грипа, малаксалост, немоћ, хладан зној, повраћање… све је изгледало скроз безазлено до трена кад сам угледала на себи црне модрице правилног облика свуда по тијелу….то је био аларм”.

Себи сам рекла – мораш побиједити!

Мирјана је добро поднијела вијест да се разбољела од тешке болести.

“Стојички сам то поднијела. Јуначки, што би наш народ рекао. Прва сам сазнала за своју болест, у тренутку ми је дјеловало као један лош сан, али већ након пола сата све сто сам самој себи рекла било је “мораш побиједити””.

Ту креће моја највећа борба – наглашава Мирјана.

Она каже како јој је у тим тренуцима, поред тога што је размишљала о својој судбини, у глави било само да родитеље и брата не смије да напусти, јер, како је рекла, то нијесу заслужили…

“Искрено да вам кажем, мало ми људи вјерује то, али ово што ћу сад рећи је највећа истина. Било је момената да кажу да сам на ивици, да мисле да је крај, да тијело не може више да издржи, свега сам била свјесна и све то слушала али сам знала да за мене не постоји друга опција осим побједа”, прича Мирјана.

Мало је рећи да је било тешко.

“Било је претешко, константно се тијело распада од болова, од муке, константно сам била на тој ивици живота. Толико биопсија, толико болова, пункција, толико свега… Поносна сам на себе, а поносни су и сви око мене. Многих ствари се и не сјећам од болова али моји родитељи нажалост најбоље знају у каквим су ме све стањима гледали…”, присјећа се Мирјана тешких дана.

Мирјана је лијечење почела 6. маја 2018. године. У Подгорици је била само док јој је конзилијум одобрио лијечење вани.

Недуго након дијагностиковања леукемије отишла је за Београд.

“Тамо сам била до августа…онда сам се вратила у Подгорицу на неких 10 дана и одмах даље наставила. Услиједио је Истанбул и трансплантација коштане сржи. Прво су тестирани моји родитеље и брат. Сви су могли бити даваоци, али отац је на срећу био 100 одсто компатибилан са мном и био најбоље крвне слике. Мој отац постао је мој донор и поново ми дао живот”, каже Мирјана.

Лијечење је, прича она, трајало релативно кратко с обзиром на то каква је болест била.

“У мају је све почело, тачније 6. маја, а 20. септембра сам трансплатирана и ту се завршило. Али ту је само крај са терапијом, а права борба почиње тек тада. Тако немоћна са најлошијим могућим имунитетом и налазима, подложна свему треба да останем здрава јер било каква прехладица, чак и она најмања могла је да ме убије… А ја, немирног духа, шетам и идем гдје нисам смјела и тако је доста пута долазило до компликација из којих сам се једва извлачила, тачније нико и не зна како, али мој одговор је само – БОГ”, нагласила је Мирјана.

Родитељи највећа подршка

Родитељи су једини пријатељи без интереса, често се може чути у народу.

Тако и Мирјана за “ЦдМ” прича како је из најтеже животне борбе изашла као побједник захваљујћи, између осталог, родитељима.

“Родитељи су наравно ту одиграли најјачу улогу и без њих не бих успјела. Баш сва моја породица, шира и ужа, је била максимално уз мене. Пријатељи и кумови такође, фирма у којој сам радила, Бравера Спорт Висион, директори које гледам као најужу породицу и колеге… У истој фирми ради и моја мајка, и њене колеге су из неколико наврата уплаћивали новац за моје лијечење. Немам ријечи за све што су урадили за мене и још једном им од срца хвала. Док сам се лијечила као и кад сам дошла нису ме напуштали”, поносно прича Ђурачић о својим најближим људима.

Неописиви болови 24 сата

Мирјана каже како је период борбе са најтежом болешћу био јако напоран и болан.

“Ниво бола који сам трпјела по 24 сата све вријеме лијечења не може да се опише и за то ријечи не постоје. Колико год се трудила да их нађем све ово вријеме да бих неком мало то приближила, не умијем… То је бол од којег срце прескаче и од којег сам више била несвјесна него свјесна. Али, прошло је”, прича Мирјана наглашавајући да јој је и данас јако тешко да се присјећа ових тренутака.

Ипак, знала је и осјећала да је Бог уз њу.

“Кад останем сама било је тренутака слабости… Сви моји проблеми су се увијек рјешавали на неки велики светац. Изласци из болнице такође су увијек били на неки светац, уласци исто, рјешења неких недоумица и испливавање из муке која ме снађе у тренутку увијек је било на светац. И никако нисам могла да мислим ниста другачије осим да ме, као што и јесте, Бог чувао сво то вријеме и показивао ми колико је уствари уз мене стално”, увјерена је Подгоричанка.

Тешко је гледати како умиру људи са којима дијелиш собу

Мирјана је у Истанбулу боравила са људима који воде борбу са истом болешћу. Сви су имали исту наду – да одатле изађу здрави. Међутим, није било тако…

“Тешко је било гледати или чути како људи са којима се сродиш умиру. Сви смо ми иамли истог непријатеља. Најтеже од свега ми је пао одлазак мог најбољег друга Славише. Упознали смо се у Истанбулу. Тамо је био из истог разлога као и ја. Био је моја неизмјерна снага и подршка. Његова супруга Ана и он. Она је послије моје мајке једина особа на свијету којој се дивим. Сама је са њим прошла све што су са мном моји отац и мајка. Између ње и Славише је била нека неописива љубав, најјача коју сам икад видјела, нешто за шта ја ријечи немам.. и то ме искрено највише погодило…”, прича Мирјана о тужној судбини једног младог човјека.

Завољела сам себе без косе

Лијечење од леукемије као, уосталом, од свих облика канцера, праћено је хемотерапијом.

Нажалост, и она оставља посљедице, а прва видљива је да пацијенти остају без косе. Многи људи, нарочито жене, тешко се мире са чињеницом да остају без “најљепшег украса”. Ипак, Мирјана није једна од њих.

“Дан кад сам остала без косе, кад су ме ошисали био је тежак цијелих два минута док нисам дошла себи. Након тога осмијех и идемо даље. Шта је ту је, коса порасте. Завољела сам себе и такву. Много теже је било мојој породици и људима око мене него мени. Али и ту сам имала максималну подршку свих па сам и то прошла…”, прича Мирјана истичући да и када би остајала сама у соби није пуно мислила о томе.

Поруке подршке стизале су са свих страна. И данас је захвална браћи и сестрама, друштву, кумовима, сестри Марији са хематологије и беби Хелени која јој је била главни лијек за све. Посебну захвалност млада Подгоричанка дугује и љекарима из Црне Горе, али и из Београда и Истанбула.

Побједа! Плач, смијех, погубљеност…

Побједила си, сада си здрава и можеш наставити са нормалним животом – дуго су очекиване ријечи љекара. Мирјана је имала среће да их чује. Доста младих људи који су се у Истанбулу лијечили од канцера, нажалост су изгубили борбу.

“То је милион осјећања у минути, плач, смијех… Неописиво… идеш кући, сви те чекају”, присјећа се Мирјана својих тадашњих емоција.

Она је након изљечења још 3-4 мјесеца била на клиници ради праћења здравственог стања. Након тога, одмах је кренула за Подгорицу. Пожељела је, каже, све људе, породицу, пријатеље, кумове.

“Ништа нијесам знала нити очекивала, изашла сам из авиона и мислила да ћу видјети само најужу породицу. Међутим, оно о чему сам већ причала, моја фирма, директори, породица, кумови, пријатељи, сви у сузама са огромним аплаузом… За мене је то био велики шок, искрено не знам како сам стигла до аута. Дочек који су ми приредили памтићу док сам жива. Сачекали су ме на аеродрому сви, ко год је у могућности био… Много је било дирљиво и то ћу заувијек памтити. Долазим кући, тамо опет изненађења од браће и сестара… била сам погубљена”, каже Мирјана присјећајући се емотивног дочека из болнице.

Мирјана Ђурачић дан изљечења данас слави као други рођендан.

“Одлучила сам још просле године да ћу славити и нисам жељела да прекидам. Волим много тај дан. Значи ми превише”.

“Бити јак и размишљати позитивно”

Мирјанина порука за све људе који се боре са истом или сличном болешћу је да дефининтивно морају да буду јаки.

“Не јаки него прејаки и да морају вјеровати свом снагом и размишљати само позитивно. Знам да је то сад мени лако да кажем. Ипак, све сам то прошла и стварно сматрам најискреније да без вјере, подршке најближих и снаге коју Бог даје нема успјеха и побједе”, закључује за ЦдМ храбра Подгоричанка.

Причу завршавамо изреком Ива Андрића да “болесник који се помири са чињеницом да је болестан никада неће оздравити”. Мирјана се није помирила, зато је и побиједила.

Извор: ЦДМ