Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Пре два месеца имала сам велики разлог за славље, и мада нисам ударала ни у какве таламбасе, позвала сам неколицину пријатеља на пиће.
Мојој старијој сестри обећала сам да ћу отворити њен омиљени француски шампањац, једини који воли и који пије кад има прилике, дакле, једном у десет година.
Иначе, тај шампањац чувала сам неколико година у плакару, међу ташнама и чарапама, шаловима и капама, управо за ову дивну прилику. Добро сам га охладила, спремила сам чаше, и зналачки отворила флашу. Био је то онај диван звук. Али, мој дуго чувани Веуве Цлицqуот Понсардин имао је изразито жуту боју, а кад сам гуцнула – теме ми се презнојило. Шампањац је био цикнуо. Укоњачио се. Речју, цркао је, чекајући да буде попијен.
Иако ми то није покварило славље, све време сам мислила само о једном – не треба чекати „прави тренутак” да се попије фино пиће! И мора бити да сам пропустила много исто тако добрих правих тренутака, чувајући удовицу Клико за боље дане.
Вино, као ни живот, не зна за боље дане. Вино зна за тренутак. И, наши животи овакви какви јесу, са свим овим у шта су се претворили, такође постају метафора, као вино.
Док чекамо прави тренутак да се обучемо, дотерамо, поновимо или славимо живот – нешто цикне
Неколико дана касније, кад сам сређивала плакар, открила сам давно заборављену још једну флашу скупог шампањаца коју ми је, ко зна када, неко донео на поклон.
И одлучила сам да више нећу чекати никакву посебну прилику, и да је сваки добар тренутак – прави тренутак да пампур који личи на печурку одлети у ћошак собе.
И што важи за шампањац, важи и за ципеле, хаљине, огрлице – за све. Док чекамо прави тренутак да се обучемо, дотерамо, поновимо или славимо живот – нешто цикне. Нешто неповратно одлази. Јер, ни шампањац, нити било шта друго, не зна који је датум, и свеједно му је да ли је викенд, и да ли ће га пити домаћице или принчеви.
А познато је и да домаћице могу да буду принцезе, само ако одлуче да се играју.
Дакле, позвала сам мало друштво на ручак, на пребранац и салату од киселог купуса, и обула сам салонке на штиклу, које сам чувала за славе (а познато је да ове године не идемо на славе), и ставила сам златан прстен који ретко носим, у страху да га не изгубим, и онда сам над врелим пребранцем отворила ледени моет, наочиглед мојих запањених пријатеља.
Била је то чиста декаденција.
Кад нам је нестало шампањца, сипала сам нам пиво.
„Мехурићи су мехурићи”, рекла сам победоносно, убеђена да сам лако и лепо, једним јединим потезом победила све оне чуварне маме, баке, тетке и прабаке које су чучале у мени.
Извор: Блог “То сам ја”