Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Недавно, с нескривеним донжуанским намерама, један господин извео ме је на ручак. ОК, помислила сам, шта фали да тог човека боље упознам.

И пре него што смо пронашли сто, он је почео да говори.

У реду, учинило ми се, убија нервозу, па ми је то чак било и симпатично. Код аперитива, већ смо били на његовим доживљајима с летовања у осмом разреду основне, а кад су стигли штапићи шаргарепе за грицкање, ми смо већ пловили његовим првим бизнис покушајима.

Два пута сам покушала да нешто кажем, али џентлмен би ме увек прекидао реченицом „Само да завршим ово”, а онда би настављао без оног уобичајеног питања „Где сам стао”, мењајући тему тачно онако како су му мисли навирале.

На предјелу, брљајући по сиру и пршути, могла сам да чујем бесконачну причу о његовом предузећу, и била сам захвална што ми је два пута дозволио да поставим услужна питањца о ПДВ-у и броју запослених. Зауставио се само на тренутак да би чуо једно моје тихо „свака част”.

Два пута сам покушала нешто да кажем, али џентлмен би ме увек прекидао реченицом „Само да завршим ово”

На главном јелу, бацио се на приче о свом најбољем пријатељу који му је очигледно све и свја, о томе како су се упознали, шта су све прошли заједно, која кола возе, и причу о четворо деце из три брака која га сва обожавају.

Ту сам већ почела да се врпољим на столици и да дискретно гледам на сат.

Помислила сам да ће ту и бити крај те невероватне тираде, али је на десерту, који је узео само он, облизујући кашичицу, кренуо да прича о осталим својим генијалностима и о томе како ниједна жена на свету не кува боље од њега.

Смлављена, оставила сам га надувеног од властитог ега, да царује за тим тужним столом, попут генерала који је побио све оловне војнике из своје кутије са играчкама.

Мушкарци који не затварају уста ипак су неупоредиво досаднији од жена које пуно причају. А мушкарци који много причају о себи, невероватни су гушитељи.

А најгори од свих су „успешни мушкарци који много причају о себи”, јер из неког невероватног разлога верују да је њихов број запослених у директној пропорцији с њиховом интелигенцијом, и привлачношћу.

Чудни су закони физике – тај баја, тог дана, наждрао се сопствених речи, а мени је било мука.

Извор: Блог „То сам ја“