Пише: Војислав Гледић
Миланковић је био добро упознат, а то му је нелагодно падало, да се у историјским прегледима обично опширно пише о државницима, политичарима, војсковођама и другим јавним личностима веома детаљно и темељито. често се износе и разне неважне ствари. Тако се биографије таквих људи знају у детаље, са много необичних (често и пикантних чињеница), док се о људима науке веома мало пише, у смислу разматрања њихових биографија. Тако се, на примјер, о Еуклиду (живио око 300. године прије н. е. у Александрији), творцу научне геометрије и писцу чувених ,,Елемената”, готово ништа не зна у смислу његових биографских података. Слична је ситуација и са многим другим, посебно старим знаменитим научницима и филозофима. Зато је Миланковић настојао да исправи ту неправду и да напише кратке, језгровите али изузетно сликовите и живе сцене из живота појединих чувених научника и да, уз аутентичне прилике, изнесе и основне научне мисли, учања или открића тих корифеја човјековог научног прогреса.
Миланковићев посао није био, наравно, нимало лак и једноставан. Прочитао је велики број дјела из историје науке, простудирао и опште историје, проучио чак и друштвене прилике у којима су живјели стари ствараоци. Желио је да напише једну заиста необичну историју научне мисли кроз портрете најзнаменитијих носилаца научног развоја, али у облику прича и визеуелно-драмских приказа. То му је успјело и тако је, током Другог свјетског рата, настало његово дјело ,, Кроз царство наука”, са поднасловом ,,Слике из живота великих научника”. Дјело је написано на њемачком језику, а аутор је утрошио на том послу (како сам истиче у својим ,,Успоменама”) пуних 998 радних дана. Била је то опширна књига са 550 страна великог формата. Књигу је написао на њемачком, јер је желио да њен садржај буде доступан што ширем кругу читалаца. Када је завршио ту своју обимну књигу, превео ју је на српски језик (у току 1944-1946. године), али је није могао одмах објавити због тадашњих општих друштвених прилика. У међувремену је, од ослобођења до 1950. године, објавио неколико својих књига, међу којима и следеће наслове: ,,Исак Њутн и Њутнова приципија” заједно са Славком Бокшаном (Београд, 1946), ,,Мика Алас” у сарадњи са Јеленком Михаиловићем (Београд, 1946) и ,,Оснивачки природних наука” (Београд, 1947).
Након Другог свјетског рата Миланковић је наставио своју наставничку дјелатност на Универзитету, као и свој предани рад у оквиру Српске академије наука и умјетности. Тада је настојао и да објави већи дио својих књига, посебно универзитетских уџбеника и радова научно-популарног карактера. Управо је тада припремио за штампу и своју књигу ,,Кроз царство наука”, али је није могао објавити у ц’јелости него само отприлике половину њеног садржаја. Књига му је изашла из штампе 1950. године у „Научној књизи“ у оквиру едиције Никола Тесла (књига има 286 страна).
Треба истаћи да је Миланковић писао о старим научницима користећи архаичну ортографију и називе који су коришћени у старохеленском језику. Тако он пише Демокритос, Аристотелес, Архимедес и сл., чиме се његово дјело донекле мало теже чита због навикнутости савременог читаоца на другачији (краћи и једноставнији) начин писања и читања имена старих славних старогрчких (хеленских) и хеленистичких научника. Изванредно добро познавање дјела обухваћених научника омогућило је писцу да на заиста маестралан, уз то и изузетно кратак и сликовит начин, у облику приповиједања, прикаже и најсложенија научна питања која су ријешили врхунски умови у старо доба. Без помоћи инструмената и других помагала, они су досегли заиста импресивне и импозантне успјехе у областима којима су се бавили. Ријеч је, највећим делом, о космолошкој проблематици, односно о изградњи слике свијета. У основи тих проучавања било је математичко третирање проблематике, посебно примјена геометрије и њених метода. Чак је и славни Њутн (1642-1727), један од највећих научника свих времена, у својим истраживањима, извођењима и разматрањима користио геометријске методе (Еуклидову синтетичку геометрију), иако је у међувремену сам изградио много ефикаснију, бољу и далекосежнију математичку методу ( данас једну од најзначајнијих и најширих математичких области), математичку анализу – инфинитезимални (диференцијални и интегрални) рачун.
Занимљиво је указати и на један Миланковићев рукопис који, нажалост, никада није објављен као посебна књига. Ријеч је о његовој књизи ,,Наш планетарни систем”, која је била написана почетком треће деценије 20. стољећа. Књига је била намијењена Српској књижевној задрузи, али никада није објављена. Двије пуне године је овај научник радио на том рукопису (током 1923-1924), и то му је, несумњиво, омогућило да поједине дјелове у својој књизи ,Кроз васиону и вјекове обради” онако лијепо, упечатљиво и са много детаља (Марс, Венера, Сунчева породица). Занимљиво је напоменути да наведени рукопис Српска књижавна задруга није објавила јер је “угледан један члан Задругин, професор гимназије и народни посланик земљорадничке странке, (предузео) да ту одлуку подвргне критици. Задруга треба да издаје књиге за широке сеоске масе, а не књиге о звијездама. Послије те критике, коју сам дознао из новина, увидјех да дјело какво сам замишљао не би било за нашу примитивну средину. Започети рукопис бацих у фиоку” – пише Миланковић у ,,Успоменама”.
Треба овде истаћи да је наведени рукопис ,,Наш планетарни систем’’ био обрађен у оквиру 27 поглавља, али је аутор желiо и настојао да га прошири и да му дадеj целовит и заокружен облик. Наравно, аутор је поред историјског дjела (који је увијек потенцирао) обрађивао и најновија научна истраживања како би тадашња читалачка публика ишла у корак са актуелним истраживачким достигнућима. Треба, такође, посебно нагласити да су се тада користиле још увијек класичне астрометријске (телескопске или дурбинске), фотографске и спектроскопске астрофизичке методе.
Послије Другог светског рата Миланковић се није више бавио научним истраживањима широког замаха, али је зато развио широку списатељску или, боље речено, публицистичку дјелатност на популаризацији науке. То је било вријеме полета, послератне изградње земље, период зацјељивања тешких последица насталих у току четворогодишње окупације, па се Миланковић посветио том послу са великим еланом и доследношћу. Већ остарјели научник, познато свјетско име, сматрао је да треба едуковати шире народне масе и у егзактним наукама. Зато је објавио неколико заиста вриједних књига које су првенствено биле намијењене млађој популацији, али су имале и ширу употребу јер су и многи веома образовани људи нашли многе интересантне појединости о разним научним темама, познатим научницима, о историјским токовима и достигнућима.
Укратко ћемо навести остале Миланковићеве објављене књиге научнопопуларног карактера. Али има и један његов спис настао одмах послије Другог свјетског рата, а то је књига „Мика Алас, биљешке о животу великог математичара Михаила Петровића“, коју смо већ раније споменули. Књига је штампана 1946. године у београдском издавачком предузећу „Космос“, а написана је у сарадњи са физичаром Јеленком Михаиловићем (1869 – 1956) . Ово дјело, писано лијепим, топлим, једноставним и надасве живописним језиком, написано је у жељи да се сачувају многе необичне и вриједне појединости из живота нашег најпознатијег и најугледнијег математичара, Михаила Петровића – Аласа (1868 -1943). Миланковић је, иначе, био добар познавалац живота и рада тог великог човјека. Сматрао је да треба забиљежити и неке специфичне животне згоде које бацају више свјетлости и из једног дрyугог, мање строгог угла посматрања. Миланковић стално подвлачи изузетну скромност и једнставмог свог пријатеља Мике Аласа и то показује кроз низ конкретних животних згода и догађаја.
Наводимо један карактеристичан фрагмент из Миланковићевих ,,Успомена” у коме се, на концизан и сликовит начин, говори о Михаилу Петровићу Аласу:
„У том нашем друштву, иако његов угледан члан, није се тада појавио Михаило Петровић. Он је 1941. на дан мобилизације наше војске обукао своју официрску униформу и јавио се на војну дужност (Петровић је тада имао 63 године – прим. В. Г.). Ту је, капитулацијом наше војске, пао у ратно ропство и био одведен у Њемачку. Но, онде му, послије неколико мјесеци, дозволише да се врати кући. Омршавео, но свјеж и кријепак, појавио се преда мном. Када га запитах како се провео у заробљеничком логору, одговори ми: ‘Као у санаторијуму!’ Тај Мика је био вичан да све тегобе подноси без роптања! Једило га је то што је, баш пред сам рат, наш Математички институт, преко наше воље био пресељен у нову зграду Универзитета која се налазила поред старе зграде, некадашње Велике школе.
Мика је био веома скромних навика, мрзио је раскош, луксуз и готованство, а задовољавао се најпримитивнијим уживањима. Ево једног примјера! За вријеме непријатељске окупације било је скоро немогуће доћи до праве кафе. Када ми некако пође за руком да до ње дођем, позвах своје колеге на ту гозбу. И Мика се осјећао краљевски почашћен. Сјећам се живо тога дана, 21. марта 1942, и Микиног блаженог расположења.
Но, убрзо послије тога Мика стаде да слаби. Поче, и преко дана да помало прилеже и напослијетку паде сасвим у кревет. Ни онда се не потужи. Када год бих га запитао како му је, одговарао би ми: ‘Па, добро!’ Али кад једнога дана, усплахирен његовим изгледом, понових то исто питање, он се насмијеши и рече: ‘Па, ваљда сам оболио. Но, овакву болест могу свакоме, па и најмилијем, пожељети. Не осјећам ама баш никаквих болова, мирно бдим и добро спавам. Па или ћу оздравити или заспати занавијек без муке и бола. А шта би се љепше могло пожељети.’
И Мика се, заиста, угаси тихо, као догорела свијећа. Било је 8. јуна 1943. године. Љекари не могаше да утврде од чега је боловао а он их за то није ни запитао.
Враћајући се са његове сахране, на коју се слегао сав стари Београд, па и његови рибари, а ја се, у име Академије, опростио са њиме, помислих ово: Када сво ово старо друштво помре, а то ће ускоро бити, неће се знати какав је човјек био наш Мика, јер то није нигдје забиљежено. То ме опредијелило да напишем своје успомене о том свом драгом пријатељу.“
Од осталих Миланковићевих дјела (књига) овдје наводимо: ,, Оснивачи природних наука” (Београд, 1947), ,,Двадесет два вијека хемије” (Крагујевац, 1953), а током 1955. године излазе из штампе двије Миланковићеве књиге, и то: ,,Наука и техника током вјекова” и ,,Техника у току давних вјекова”. Ове двије књиге, као и остале његове књиге научнопупуларног карактера представљају синтетички преглед човјековог настојања да савлада природне силе и да их стави у службу своје добробити. У том погледу Миланковић је изабрао она подручја, достигнућа и личности чије је дјело остало трајно као велики духовни успон. Настојао је да приказане личности освијетли са научне стране, из дубине креативног духа и у околностима историјских збивања.
Пренијећемо Миланковићево свједочење, у ,,Успоменама”, како су настала и објављена његова два популарна дјела о историји технике:
„Историја архитектуре старога и средњег вијека много је обимнија (од сачуваних дјела из ранијег периода – прим. В. Г.). Но ова се махом бави само естетском страном тих грађевина, њиховим стиловима. Основна, конструктивна идеја тих грађевина слабо је испитана, а поготово правила статике којима су се неимари тих грађевина служили. Зато одлучих да свој започети спис продужим и у историјско доба, обраћајући пажњу на споменуте основне идеје.
Како сам имао при руци сву најважнију литературу, а не упуштајући се у појединости, оцртао сам одлучне кораке у развитку технике, и мој посао је брзо напредовао. Радио сам га себи за задовољство и забаву, не мислећи на његово објављивање. Но случај, који у нашем животу игра врло важну улогу… доведе ме до хитног објављивања тог мог списа. То се догодило овако.
Сједио сам у разговору са Стеваном Јаковљевићем (живио од 1890. до 1962. године – прим. В. Г.), нашим одличним књижевником и мојим драгим пријатељем. Он ме запита на чему сада радим, а када га о томе обавијестих, исприча ми ово.
‘Издавачко предузеће ‘Нолит’ припрема серију научнопопуларних књига под насловом библиотека ‘Свијет’. Оно би ми било сигурно врло благдарно кад бих му дао то своје дјело да га објави као прву свеску те своје серије, а и он ме, са своје стране, замоли да то урадим. Ја обећах да ћу се одазвати тој његовој жељи.
Неколико дана иза тог мог разговора са Стеваном Јаковљевићем појави се и други интересент за моје дјело. То је био Ивица Бондарук, уредник сарајевског издавачког предузећа ‘Народна просвјета’. Он ми саопшти да је оно отпочело са издавањем серије ‘Универзум’, популарно написаних дјела о основама савремених знања. И замоли ме да му напишем које дјело за ту серију.
Размислих како могу да се одазовем и његовој жељи. И серија ‘Свијет’ и ‘Универзум’ ограничили су опсег својих књига на седам до осам штампаних табака. Мој рукопис обухватио би, одштампан, петнаест табака. Зато одлучих да га рашчланим у двије засебне књиге. У једној од њих да предочим развиће технике од каменог доба до новог вијека, а при томе да се укратко осврнем и на развиће оних егзактних наука које условљавају напредак технике. Тако би у тој књизи техника било главно, а егзактне науке споредно. У другој књизи биле би науке главно, а техника споредно. Садржај те друге књиге стизао би до краја 19. вијека, а обухватио би и главне тековине модерне технике. Тако се, скоро у исти мах, појавише у јавности двије моје књижице. Она што је изашла у библиотеци ‘Свијет’ носила је наслов ‘Техника у току давних вјекова’, а она што је изашла у библиотеци ‘Универзум’ носила је наслов ‘Наука и техника током вјекова’. Обије су изашле из штампе 1955. године.“
Свој рад на популаризацији науке и технике Миланковић није стављао у други план у односу на објављивање својих стручних, научних и других радова (,,Успомене” и сл.). Напротив, он је сваком свом списатељском послу приступао студиозно, савјесно и свестрано. То се види из обиља прворазредних података, чињеница и детаља који се могу наћи и у његовим популарним дјелима која представљају праву енциклопедију многобројних чињеница и података, али увијек датих у изванредно лијепој и пријемчивој форми. Истина, често је понављао исте тезе у разним дјелима (посебно живот и дјела великана науке), али је увијек то радио на другачији начин, прилагођавао своју нову верзију општој концепцији новообликоване цјелине. Стога се свака написана књига или неки други напис чита са посебним уживањем. Миланковић је, и на том подручју, стекао једно од најзначајнијих и најпочаснијих мјеста у српској литератури.
Миланковић је умро од старости, од склерозе, 12. децембра 1958. године у 80. години у Београду у свом дому, у сопственој кући која се налазила у Улици Љубoмира Стојановића бр. 9 (општина Палилула). Сахрањен је у Београду, али је оставио опоруку да се његови посмртни остаци касније пренесу у родни Даљ, како би почивао међу својим најближима. Жељу су му испунили и он је 13. маја 1966. пренесен у свој завичај и сахрањен у породичну гробницу на српском православном гробљу у Даљу. Иницијативу за пренишење посмртних остатака великог научника у родно место је покренула његова сестра близанкиња Милена. Тада је то било у СФРЈ, али се данас његов родни Даљ налази у Републици Хрватској. Своју заоставштину на научном, књижевном и уопште стваралачком раду завјештао је Српској академији наука и уметности. У овој најугледнијој српској научној и умјетничкој установи се чува и Миланковићева радна соба која показује у каквом радном амбијенту је стварао овај знаменити научник и популаризатор науке. Из сачуваног материјала се види колико је Миланковић био одговоран, уредан и савјестан и како је све радио са изванредном педантношћу.
(Крај)
