У издању Српског историјско-културно друштво ,,Никола Васојевић“ Беране, Удружење ратних добровољаца 1912-1918.,њихових потомака и поштовалаца Беране и Удружење Српских књижевника у отаџбини и расејању – Андријевица штампана је књига историчара Горана С. Киковића под насловом, ”(Не)заборављени бојеви и битке Васојевића за слободу Српства и Црне Горе (од 1690. до 1941.)” .
Рецезенти ове књиге су: Академик проф. др Јован Бабовић, Доцент др Дејан Антић, историчар, Бранислав Оташевић,књижевник, Зоран Вулевић,публициста и преводилац
–Ова књига биљежи и описује све оне (не)заборављене бојеве и битке које су водили Васојевићи, Шекуларци, Величани, Србљаци, Ашани и сви други етноси који су живјели на простору ”од Ножице до Љешнице”. Пошто званична црногорска историографија намјерно заборавља важну улогу ратника са ових простора и нигдје их не спомиње у уџбеницима историје, дошао сам на идеју да као историчар на једном мјесту саберем и опишем све ратове, бојеве, битке и буне које су наши преци водили за своју слободу, за слободу Црне Горе и српског народа, како би за потомке сачувао и употпунио њихово сјећање на своје претке, који су готово три вијека водили непрестану и огорчену борбу како би опстали и сачували родно огњиште, своју српску православну вјеру, српски језик и српску народност. Колико су имали храбрости ратници са простора Васојевића говори податак који износи Миодраг С. Јоксимовић да су се Турци чудом чудили како ови ратници весело иду у смрт. То је Турке у појединим ситуацијама обесхрабривало. Дијелом и због тога, тек храбрим Васојевићима није било немогуће да у окршајима побију на стотине анадолских војника уз своје минималне губитке, као на примјер у бојевима на Полици и Љешници 1854., Рудешу код Берана 1862., Бучу 1875., Шекулару и Бучу 1876., Буковој Пољани, Морачи и Јеловици 1877, објаснио је мотиве за писање књиге њен аутор.
Он је сагласан са оцјеном др Петра Рмуша, чији запис постоји у овој књизи, да је, покушавајући да преживи друштвено-историјску стварност условљену турском окупацијом и терором, Црна Гора била огрезла у крваве бојеве и сукобе. Током 18. и 19. вијека историја биљежи: битку на Цареву Лазу 1712., борбу на Трњинама 1717., борбе на Предишу и Бјелицама 1756., турски напад на Црну Гору 1768., Махмут-пашин напад на Црну Гору 1785., битку код Височице, 1795., битку на Крусима 1796., турски напад на Пипере 1811., битку на Љуботињу 1812., напад босанских Турака на Морачу 1820., борбе на Космачу са Аустријом 1838., борбе на Косову Лугу 1839., црногорске борбе према Херцеговини (1838-1842), Омер-пашин напад на Црну Гору 1853., битку на Граховцу 1858., битку на Вучјем долу 1876. Од бојева у Васојевићима којих је, заиста, одвише било током читавог 19. вијека ваља поменути битку на Полимљу и Превији 1862., битку на Рудешу 1862., бој на Шекулару 1876., бој на Буковој пољани 1877., битку на Новшићу 1879. и друге устаничке борбе до коначног ослобођења свих крајева од Турака.
–Васојевићи су се ујединили са осталим српским етничким заједницама Шекулара, Велике, Горњих Села, Штитара, Брзаве и Фемића Крша и заједно пришли Црној Гори. Територија Васојевића тада је имала седам капетанија, административно-територијалних јединица. Проглашење о сједињењу са Црном Гором овјерено је на великом народном сабору код Ђурђевих Ступова 1857. године, на Васкрс. Спајање Васојевића са Црном Гором војвода Миљан је сматрао најбољим интересом читавог Српства. Због тога га је војвода Марко Миљанов назвао “косовским војводом”. Одавно је историјска наука утврдила истину да је простор Васојевићâ био нераскидива спона између Рашке и Зете, али данашња монтенегринска ”историческа литанија над окупираном Црном Гором” (како је то већ духовито примијећено) жели да ту чињеницу дезавуише и склони, посебно из образовног процеса у школама. Академик Миомир Дашић недвосмислено каже: ”Зна се да је долина Лима била оса, кичма српске државе у доба Немањића, и послије њих, а и касније, у доба владавине Турске, овај простор је повезивао народ историјске Зете, односне Старе Црне Горе и Брда са сјеверним српским областима, прије свега с моравском Србијом”. И наставља: ”На том простору одувијек је постојала снажна историјска свијест о припадности и црногорској и српској држави. Народ ове области држао је до косовске традиције, предака Васојевића и Србљака у Косовском боју (1389) и погибији њиховог цвијета младости, односно о погибији српског племства и са овог простора”. Нико не може данас омаловажавати историјски допринос Васојевићâ, који је неупитан: ”У тој револуционарној борби они су снажно допринијели територијалном увећању црногорске државе и размицању њених граница у дубини историјски Старе Србије, па је велики допринос народа ове области територијалном проширењу црногорске државе”. Зато се према нашим прецима морамо опходити са поштовањем и захвалношћу за све велико што су нам оставили за собом, прије свега за слободан живот, који је након вишевјековног ропства под туђином постао неотуђиви залог будућег трајања. Свако политикантско и плиткоумно редефинисање историјске истине у корист некаквих вајних ”евроатлантских интеграција и лидерства међу државама на Западном Балкану” изазива само подсмијех и стрепњу да садањи нараштај својим чињењем не доведе у питање тековине величанственог дјела наших предака. Прва жеља ове и свих мојих претходних и будућих књига јесте да будемо свјесни те свете истине и да не допустимо никоме да се поиграва са једином историјом коју имамо – историјским подвигом Српства да живи у слободи, појашњава Киковић.
Рецензија Давида Лалића, пјесника и публициста из Андријевице.
У условима, када је из идентитета Црне Горе уклоњено све што је српско и оно што повезује српске земље и што асоцира на српски историјски идентитет Црне Горе, а што црногорски режим спроводи чистим насиљем, при чему црногорски сепаратисти показују патолошко понашање према народу из ког су потекли, уништавајући све ослонце историјског идентитета Црне Горе и гдје по режимском црногорском уму нема мјеста за српски народ, са Светих вода Лима, из порте манастира Ђурђеви Ступови, метеорски, попут Прометеја, ”силином грома кад о стијене бије”, распламсао се давно тињајући али неугасиви патриотски Светосавски огањ из ”грмена великога” Лабана-Киковића, срцем и пером српског историчара Горана Страхињиног Киковића.
Горан Киковић, професор историје, супротстављен шизофреној трансформацији, садашњег режима, од витештва до срамоте и издаје националних интереса, опомиње званичну црногорску историографију да намјерно заборавља важну улогу ратника са ових простора и нигдје не помиње, у уџбеницима историје, бојеве и буне које су наши преци предузимали за своју слободу и слободу Црне Горе и српског народа, готово три вијека водећи непрестану и огорчену борбу, како би опстали и сачували родно огњиште, своју српску православну вјеру, српски језик, српско писмо и српску нацију, покушавајући да преживе друштвено историјску стварност, условљену турском а потом и швапском окупацијом и терором, огрежући у крваве бојеве и сукобе.
Киковић подсјећа кратковиде, малоумне, злонамјерне тањевиће ропског менталитета, да су се Васојевићи ујединили са осталим српским заједницама и заједно пришли Црној Гори са свих седам капетанија, ”овјереним” на Васкрс 1857. године, народним сабором код Ђурђевих Ступова. Спајање Васојевића са Црном Гором, војвода Миљан Вуков Вешовић је сматрао највећим интересом читавог Српства. Зато ће га војвода Марко Миљанов назвати ”косовским војводом”, а Културно-историјски центар ”Српска круна” из Крагујевца, који се бави очувањем националне културе Срба и промоцијом српског стваралаштва, додијелио је звање Српског витеза Првог реда, историчару Горану С. Киковићу, за част, достојанство, витештво, славу и вјечност имена српског, за залагање и измирење идеолошко и вјерско, на територији српског битисања. Ово високо признање, које су између осталих добили предсједник Русије Владимир Владимирович Путин и српски патријарх Иринеј, установио је краљ Србије Петар Карађорђевић 1909. године.
Историчар Киковић, попут академика Миомира Дашића, долину Лима сматра кичмом Српске државе у доба Немањића и послије њих, а у доба Турске овај простор је повезивао Зету односно Стару Црну Гору и Брда са моравском Србијом, што је историјска наука и потврдила.
Готово независно у својој природној тврђави, између Комова, Проклетија и Мокре, Васојевићко племе је стално водило борбу за опстанак. Њихова историја, последњих пет вјекова, јесте историја највећег јунаштва које се не може ни замислити. Нека њихова дјела превазилазе машту. Човјек се развијао само у духу јунаштва. Постојао је само јунак. Јуначка сујета, јуначки понос, охолост, безгранично су истицани. Народни идеали, јуначко име и част су драгоценији од живота. За ове идеале умиру, не само са стоицизмом, него како епска поезија каже ”смрти се ругају и смију”. Жене су увијек у жалости, обучене у црнину, у спомен несрећне битке на Косову. Над свим, осталим, преовлађују два осјећања: племенска слава и част и национална мисао или ”вјера Обилића”, главног Косовског јунака. Црногорци су испуњени ”вјером Обилића”. Главна духовна храна су им предања о Косову и српској Немањићкој држави. Сви су прожети мишљу ослобођења српске земље од туђинског јарма. Само од 1804. до 1918. године подигнуто је четрнаест устанака за слободу Србије.
Горан Киковић намеће болно сјећање на паљевине кућа, пљачке, затворе, логоре, збјегове, масовне најмонструозније покоље жена, дјеце и немоћних, те да је овдје ”зло царовало одувијек”, и да је ”смрт стизала једна другу, па се није могла ожалити”; није се могао замислити ”живот без зла и смрт без муке”, у којој се српски јунаци окићени вијенцем бесмртне српске славе, ”нијесу се имали кад оженити”, поручујући мајкама: ”Смртно смо заљубљени, наша је љубав Србија”!
Ношен урођеним, побуњеничким рефлексом, Горан Киковић устаје против вербалног психо-политичког и физичког насиља и масовне, сулуде антисрпске хистерије, велике пљачке националне економије, изопачених цинично садистичких умова у врху власти, екстремног насиља и репресије, нагомиланог националистичког експлозива, поручујући да је то слика својеврсне идеолошке и физичке окупације Васојевићâ, за коју смо, као и Киковић и српски јуначки корпус, сигурни да ће ”проћи као и свака до сад на овом простору, иако сада влада један од најгорих режима икада у Црној Гори, у којем доминира злочин и лаж као наставак ропског менталитета, из налета неколико тешких и тамних вјекова туђинске владавине на овим просторима.
Монтенегрини, као најновији продукт расрбљавања, на коме се и споља и изнутра, без престанка, ради неколико стољећа, а правило је да су најмлађи пребјези, уједно и највећи мрзитељи оног од ког су одбјегли, иако је непобитно да је управо у Црној Гори Светосавски култ уздизан на највиши ниво и изједначаван са Христом. Упркос томе, Свети Сава је данас најпрогоњенији од власти и њених лижисахана у Монтенегру, који је само у смислу државних граница и ни у чему више исто што и Црна Гора. И овдје у Васојевићима, који су ”стожер Рашкој земљи”, како је пјевао ”цар јунака”, краљ Никола, има их итекако, који би да се Светосавље прогна са ”светих обала Лима”, и затру сви трагови и путеви којима је из ”проклете Дукљановине” прелазио у ”благословену Расцију”.
Киковић, ”ређајући” најславније странице српске историје, указује на данашњи покоран однос према властима, као у турско доба, као и на лов на српске главе и скрнављење Српске Православне Цркве, која је надживјела петовјековно турско и швапско ропство, сачувала неоспориве тапије српске земље и изњихала Тополске витезове.
Неизбјежно се намеће, паралела насиља актуелне владавине депотске олигархије на власти и деспотске владавине краља Николе, гдје ништа није остало од некад моћног господара који је ”савијао људе као шибљике”. Иза себе је оставио дирљиву успомену – као избјеглица у туђој земљи скончао је држећи камен црногорски у шаци, који је понио са собом, бјежећи пред Аустријанцима 1916. године.
Може ли се историја поновити?
С обзиром да смо ми најславнију прошлост одложили у заборав, захваљујући одређеним историјским периодима затирања свега што је српско, у интелектуалном пејсажу изгубљеног система вриједности и простору наказне културе и лажи, Горан Киковић је својим епским бдењем над поскиталим, распетим, прогнатим српским родом освјежио наше памћење и ”увећао и обогатио” Српску, епску породицу др Будимира Алексића, др Александра Раковића, др Вељка Ђурића-Мишине, др Милоша Ковића, др Александра Животића, др Јована Бабовића, др Срђана Лалића, генерала др Луке Кастратовића (…), што даноноћно бдију над својим српским народом и мјесто им је међу јунацима ”Младе Босне”!
