Пише: Јасна Поповић
Осамдесетих година прошлог века, када сам се, по неколико пута годишње, пењала уз 461 степеник Мештровићевог маузолеја, ка врху Ловћена, најлепше планине на свету, украшене вечном љубављу коју је за њу осећао Владика Раде и коју је одабрао за свој вечни дом, оставивши заветну капелу и аманет да га нико одатле никада не премести. Данас је он заробљен међу стубовима и гомилом неукуса који осликава Мештровићеву сујету и Брозову србофобију. Тако је Тито почео регионализацију Црне Горе. Склонивши Његошеву задужбину, која је била превиша српска и превише православна, променили су поглед ка небу, одузели Црногорцима најснажнију заклетву и зачели Монтенегро. Ипак, тих осамдесетих, још увек су ми у друштву пријатељи Цетињани, који су писали искључиво ћирилицу и певали „Ко то каже, ко то лаже да Србија нема море? Има море, има море док је Црне Горе!“. Тада никоме од нас није могло пасти на памет да ће са Цетиња неко желети и покушати да протера – прво ћирилицу и Српство а онда и Његоша и здраву памет! Тада, и годинама, вековима пре тога, Црна Гора је била синоним за храброст, отпор окупатору, чојство, честитост. Спарта! Одлазили смо тада тамо, на Цетиње, као у музеј. Сваки је камен био историја. Они су активно живели своју славну прошлост, слушали гусле, славили Српство. Није било тешко тада гледати их са дивљењем. С друге стране, ми из Србије и Србија за њих били смо „стари крај“, кућа из које су давно пошли али је вечно воле и увек јој се враћају.
Прошле године, у мају, посетила сам Цетиње након тридесет година. И све је било исто. Исти ваздух, најлепши на свету, исти осећај, исти Цетињски манастир, Његошева Биљарда, дворац краља Николе, Орлов Крш… све је ту, све је исто, само, кажу, то више није она моја Црна Гора, сада је регион. Један део региона, онај из кога се име Србије још увек протерује, још није протерано као из неких других делова тог злогласног региона, део који неки његови мештани зову Монтенегро. И, како је то ваљда логично за регион, сви натписи и сувенири су на интернационалном писму, латиничном. Помислих, да сада неким случајем (по свему судећи несрећним), наиђе Владика Раде – одмах би знао да је у региону и да му до Црне Горе ваља још путовати.
Не могу сада, када о том путу ка Црној Гори размишљам, да се не сетим стихова:
Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.
Славни и родољубиви Дис написао је песму „Наши дани“, из које су ови стихови, 1910. године. Након само неколико година, тај народ, који му се учинио угушен, огрезао у грехе и саможивост, прешао је Албанију и преко Вида, Крфа и Солуна отишао у епопеју на којој му од тада и заувек завиде и велики и мали, сви они који не умеју по небу да ходају. На тај пут испратили су их Црногорци, Срби сердара Јанка на Мојковцу. Са њега су их дочекали и достојно наставили да њиме ходају дечаци на Кошарама и Паштрику. На том путу сада свечано и величанствено хода народ Подгорице, Бара, Котора, Берана, Жабљака… ходају са крстом и иконама у рукама, враћају се из Монтенегра у Црну Гору, а њу, лепу и поносну, враћају из региона кући, Његошу!
Извор: Стање ствари
