Пише: Иван Мииошевић
Један пратилац мог портала поводом данашњег критичког текста о Здравку Кривокапићу питао ме је да ли се таквим писањем кандидујем за неку донацију Александра Вучића? Када је већ поменуо донацију да истакнем да би ми свака добродошла, јер овај портал одржавам са тешком муком и са прескромним средствима. У том смислу не бих имао ништа против донације и Александра Вучића, али пошто сам ту гдје јесам и радим са чиме радим, очигледно да те донације не стижу до мене! Када би Вучић исказао вољу да ми помогне богами ми објеручке прихватио, јер од ових наших Срба у Црној Гори, част ултраријетком изузетку коме захваљујем што је овај портал још међу живима, нијесам добио ни цент! Ваљда је то одговор моме пратиоцу. Уколико није задовољан нијесам му ја крив!
Његово питање покреће вјечно питање слободе новинара. Да ли новинар пише оно што му други кажу и за то прима паре или прима плату зато што је слободан и што своје ставове изражава слободно, па и када нијесу у складу са интересима оних који га плаћају? У крајњем случају може ли новинар бити потпуно ослобођен обавезе према било коме другом, осим према себи, својој савјести и слободи? Да ли је ово задње уопште и могуће?
У овим годинама се озбиљно питам који ми је враг требало да ову задњу тезу покушам да примјеним у своме животу и да у зрелим годинама живим на ивици просјачког штапа и још слушам критике како се кандидујем за нечијег плаћеника? Шта ми је требало да гањам тај имиџ и лутам од редакције до редакције, улазим и напуштам пропале новинарске пројекте и као неки Дон Кихот увијек браним неку своју вјетрењачу слободе и неизнајмљене ријечи? Далеко сам са тиме догурао, нема шта! До портала који једва одржавам и од чијег рада понекад немам ни за јутарњу кафу! И још ме неко оптужи или ми пришије Вучићеве или неке друге донације! Јадно за моје 30-годишње лутање од редакције до редакције и тражење острва смисла и слободе!
Иако сам и у критикованом тексту написао да иза мене стоји само Иван Милошевић, критика пратиоца ме је натјерала да се још једном преиспитам и осврнем иза себе и видим да ми неко није иза леђа и да ми пуни џепове. Ништа од тога, само моје илузије о слободи и слободном свијету у коме човјек јесте човјек уколико мисли својом главом, па и онда када се то некоме или већини не свиђа. Из те илузије настао је и критички осврт на Здравка Кривокапића!
Вучић не звони, дакле, на моја врата, новчаник ми је празан и позивам свога фејсбук критичара да ме позове на кафу или пиво. Можда он има то да плати, ја понекад немам. Толико о мојој слободи и Александру Вучићу!
