Пише: Иван Милошевић
Закључујући по саопштењима полиције да су због коментара на друштвеним мрежама ухапшени тај и та и задржани 72 сата, контрола интернета је под посебном пажњом актуелне власти. Мислим да су негдје и из државног тужилаштва раније саопштили да будно прате шта се пише и коментарише на интернету и да ће све оне за које оцијене да дижу панику и неред затворским казнама одучити од те праксе. Не треба бити неки технолошки маг, па знати да су друштвене мреже, мобилни телефони и остали облици савремене комуникације идеални објекти за контролу и да из једне собе можете пратити шта било ко на овој планети пише или прича на тим мјестима. Пошто су она постала чвориште разговора модерног човјека са другим и самим собом, државна контрола над тим мрежама прати сваког појединца, анализира га и предвиђа његово понашање. Главно питање, дакле, у овој врсти контроле није дилема да ли те неко прати или не (јер прате свакога) већ се више односи на питање зашто је некоме, у нашем случају државном апарату, потребно да то ради?
Ни на то питање није тешко одговорити, односно власт то ради због заштите властите позадине, а и лијепо се осјећа када зна да свакога тренутка може да привири тамо гдје обожава да вири, да може свакога тренутка да открије гдје се ко налази и шта смјера и да уколико јој се не свиди то што открије, чак и интервенише и некога ухапси. Вјероватно нема пуно наивних који вјерују да је интернет, као глобална мрежа гдје свако може да каже шта хоће, између осталог и слободан простор за слободно изражавање мишљења. Можда је он у почетку и био то, али мало по мало та слобода је постала све тања и тања, да би данас у корона временима потпуно нестала и претворила се у своју супротност, односно тријумф контроле над било каквим ставом који није по вољи невидљивих контролора.
Не знам како је код других, али код мене сазнање да ме можда неко прати изазива неконтролисани налет револуционарног бунта. Пошто кажу да све прате што се објави на друштвеним мрежама дође ми да пишем до бесвијести све што ми падне на памет, а посебно оно што је лоше по њих. Када већ не могу другачије, онда барем да искористим прилику да им преко строго контролисане мреже кажем да им ништа не вјерујем, да је вријеме да оду, да су досадили Богу и народу са својим измишљењим непријатељима и да ми није јасно како им се намјестио овај стварни непријатељ у облику корона вируса да им помогне у опстанку на власти и успостављању тоталне контроле над овим несрећним народом. Ваљда ти контролори мисле да контролом убијају сваки вод отпора и проглашавају га бесмисленим, али код мене га само разбуктавају. Чак ми је и драго што у овом времену карантина, изолације и самоизолације, имам прилику да им у очи кажем све што мислим о њима, а посебна ми је привилегија што ми они сами кажу да то читају и чују и процјењују да ли да хапсе или не. Можда мој став изгледа бесмислен, а можда и јесте, али поред тога што је њима лијепо да прате све и свакога, лијепо је и када знаш да све што напишеш они и прочитају, па имаш рашта и писати.
И свукупна контрола, дакле, има своје предности. Барем знаш да они знају шта о њима мислиш и да иако све знају о теби не припадаш њиховом друштву. Истина, од тога немаш никакве користи, али је некако лијепо знати да они знају да нијеси са њима. Мени то подиже морал и тјера ме да и у овом времену тоталне контроле заливам илузију сопствене слободе!
