Перо Чађеновић је завршио Правни факултет и радио је као војни истражни судија. Учествовао је у устаничким акцијама против италијанског окупатора у свом мјесту, Лијевој Ријеци и др. Послије пораза устаничких јединица мајор се вратио у Брскут и живио је са својом породицом. Штаб Зетског НОПО крајем 1941. године слао је наредбе о ликвидацији Ђорђија Лашића, његових сљедбеника и истакнутих људи тога краја. По наредби Брскућанима да пођу за Лијеву Ријеку и обрачунају се са васојевићким “петоколонашима”, одазвао се само мали број добровољаца. Зато штаб Зетског НОП одреда наређује бескомпромисну борбу против “реакције” јер “како су Брскућани везани родбински са Васојевићима, тамо треба оштро ударити противу банде Лашића, као противу издајника”. 

Др Јован Чађеновић је објавио 1993. године вриједно свједочанство “Убиство Брскућана на пасјем гробљу”, детаљно описујући злочин комуниста о Божићу 1942. године, када су побили на стотине људи у мјесту Луг код Колашина, познатије као “пасје гробље”. Др Чађеновић на почетку оцјењује тешкоће у објективном тумачењу тих догађаја, јер је већ било прошло више од пола вијека од њиховог дешавања и да је постојао зид ћутања о томе: “Након принудног ћутања од пола вијека нестали су готово сви учесници ове масовне трагедије нашег народа, а ријетки преживјели тешко се одлучују да говоре о тадашњим одлукама, егзекуцијама и жртвама. Потиснуто је ‘забетонирано’ памћење, заборав је покрио многе појединости из живота и страдања ове, као и многих других личности, а то су и хтјели креатори ове наше новије историје”.

За слаб одзив Брскућана у походима на Васојевиће комунистичко-партизанско руководство је сматрало одговорним мајора Пера Чађеновића. Знајући како се комунистичке структуре односе према онима које су означиле “петоколонашима”, замјеник политкома Братоношко-брскутског НОП одреда проф. Марко Биљурић, наводи др Јован Чађеновић, је у више наврата пријатељски, а не по задужењу, долазио код мајора Чађановића да га упозори на опасност која му пријети.

Међутим, он није хтио да се склања зато што није учествовао у активностима нити једног табора, већ је највише боравио кући, јер се извјесно вријеме лоше здравствено осјећао. Др Јован Чађеновић пише о томе како је мајор јавно говорио да ће савезници поразити наци-фашизам и да: “Нема силе која може да побиједи Русију, да освоји њена пространства, да потуче њену армију, да издржи њену хладноћу. У Русији је све огромно, и земља и народ и хладноћа”.21)

Међутим, по оној комунистичкој максими “ко није са нама тај је против нас”, Пиперска чета и дио посаде из Лијеве Ријеке, потпомогнути једним бројем Брскућана опколили су село и кренули према списковима да хапсе “неподобне”. Прво су опколили, у току ноћи, кућу мај. Чађеновића. Мајоров брат Милош је знао намјере “ненаданих гостију” и био је спреман да отвори пушчану ватру на њих, али то мајор није дао, већ их је домаћински пустио у кућу. Када су му саопштили да мора да иде у штаб он је знао гдје га воде и није хтио да иде са њима, уз образложење да није ништа крив, а и да је много болестан. Али, он је насилно одведен са још седам Брскућана, док су поручник Иван Јанковић и Петар Чађеновић отворили ватру на комунистичке јуришнике и успјели да побјегну (после неколико дана партизани су ухапсили Јанковића, па је заједно са осталим Брскућанима ликвидиран на “пасјем гробљу”). Др Чађеновић износи свједочење једног партизана који је био присутан на саслушању, а касније је био пуковник ЈНА, да се мајор Чађеновић држао достојанствено и храбро. На “пасјем гробљу”, гдје је на Божић свирепо побијено на стотине унесрећеника, на истом мјесту након нешто више од мјесец дана убијени су: мајор Перо Чађеновић, поручник Иван Јанковић и општински деловођа Јовица Ђукић, док су остали заробљени Брскућани приликом доласка у Лијеву Ријеку предати другим јединицама и није наведена њихова даља судбина, мада се она може претпоставити. По успостављању четничке власти у Брскуту 24. фебруара убијен је Марко Биљурић због “одговорности” за убиство мајора Пера Чађеновића и осталих Брскућана, што се испоставило да нијесу били у праву. Чак што више, он је био тај који је наговарао мајора да се склони знајући у супротном што га чека, а тиме је и себи ризиковао живот од комуниста, који му нијесу знали за те “преступе”, али су га били смијенили са положаја политкома батаљона, уз образложење да је то због неактивности у ликвидацијама “реакције”.

Тих дана породице страдалника ископавале су своје мртве са “пасјег гробља”. О томе др Чађеновић пише: “Били су то стравични призори, просто невјероватни за дотадашње знање ових људи и жена. Тијела убијених била су масакрирана. Родбини погинулих сама смрт њихових блиских изгледала је мање трагична и болна у односу на начин како су убијени, на утисак који су оставила тијела убијених. Њихове ране, ломови и трагови мучења показали су да су ови људи уморени најстрашнијом смрћу, да су издахнули под до тада, невиђеним и нечувеним мукама! Приликом ископавања лешева жене су падале у несвијест. Они нијесу били стријељани него су били умлаћени, нити су били сахрањени него бачени у рупе које је вода излокала. Егзекутори су хтјели и мртве да их понизе и осрамоте. Према казивању најближе родбине која је присуствовала есхумацији, на мајоровом тијелу били су видни знаци насиља. Говорило се да су га врелом водом парили по лицу. Била му је опала коса”. Др Чађеновић цитира дио пјесме коју је спјевао изјесни партизан, ужаснут наведеним гнусним случајем: “Стаса мајор Колашину граду, /Јавише га у главну команду, /Гдје казани воде им се варе, /Да прваке црногорске паре. /Ту стојаше једна јединица, /Која ружи јунацима лица. /Напунили крви у судима, /Псе бацају у гробље с људима…”22) Аутор наводи свједочење Луке Пајковића о убиства мајора Чађеновића: “Кад су га добро измрцварили, повели су га и над ископаном раком разрезали му грудни кош, извукли срце, и обје шаке везали око срца, па га бацили у раку и затрпали песком”.

Дакле, на “пасјем гробљу” комунисти нијесу ликвидирали само оне из колашинског среза, већ и из других срезова, међу којима и групу људи из Равне Ријеке (бјелопољски срез), који су побијени 12. јануара на Лугу крај Таре. Комунистичко руководство их је оптужило да су убили Алексу- Бећа Ђиласа (брата Милована Ђиласа), иако су знали да га је грешком убио партизан (Булатовић из Шаховића) из засједе на Слијепач Мосту.23). 

Извор: Из записа Миљна Станишића, “Братоубилачки рат у Црној Гори од 1941-1945”, који ускоро треба д буду објављени