На Никољдан, 19. децембра 1992. године муслиманска војска из Горажда на кућном прагу свирепо је убила 56 мјештана Горње Јошанице код Фоче, међу њима 16 Вишњића, а једна од ријетких преживјелих из ове српске фамилије Душанка Вишњић, данас Лаловић, прича да још памти лица злочинаца, довикивање и пуцњаву док су покушавали да је ухвате.

Душанка, која је тада имала непуних 18 година, дан уочи Никољдана дошла је на село код бабе и дједа да заједно са њима дочека и прослави крсну славу.

Присјећа се да је помагала баби и тетки да припреме славску трпезу, а када је запуцало у освит зоре нису били свјесни да је то напад.

– Не можеш да вјерујеш да је дошао неко да нападне село на дан славе, да побије људе само зато што су Срби. Кренули смо бјежати унезвјерени, не знаш ни куда, трчиш, трчиш, трчиш шумама, потоцима и када смо се скупили у близини једног потока угледала нас је група муслиманских војника, која је већ била кренула да се враћа у Горажде, не знам уопште како сам остала жива – прича Лаловићева.

Према њеним ријечима, поново су се дали у паничан бијег и док су покушавали да умакну метак је погодио њену тетку Гоју Стојановић, која ће потом мученички окончати свој живот, а Душанка је трчећи све вријеме уз груди чврсто стезала бомбу, коју јој је дала бака, са мишљу да зликовцима не падне жива у руке.

– Памтим њихове ликове, и дан данас их видим, чујем их шта причају, вичу, пуцају. У једном тренутку сам, заиста, дошла у искушење да себи одузмем живот када сам упала у неко жбуње из ког у први мах нисам успјела да се извучем, али сам некако пронашла снагу да се ишчупам и да преживим – свједочи Душанка, која је тог дана остала без оца.

На крвави Никољдан, муслиманска војска масакрирала је 56 Срба, међу њима 21 жену, као и троје дјеце – Драгану Вишњић од 10 година, њеног три године млађег брата Дражена и двогодишњу Данку Тановић.

Убијени су Драганини и Драженови отац и мајка, стриц, бака и дјед, као и Данкина мајка, тетка, ујак, бака и прабака.

Болничар у пензији Славко Ђорђевић тог дана је као главни медицинар хируршког одјељења фочанске Болнице у мртвачници учествовао у пријему и идентификацији жртава, међу којима су били и његови сестра и зет Јела и Миладин Вишњић.

– Моја сестра је неколико пута убодена у трбух, а онда у врат да би је што више патили. Зета су исјекли, тачније искаишали од стопала до појаса на више мјеста, а онда су му пробили врат. Дјевојчици Драгани су разбили лобању и када сам јој подигао главу дио мозга је био на мојој руци – присјећа се Ђорђевић стравичног злочина.

Он већ 27 година чува фотографије измасакрираних жртава у нади да ће оне послужити у судском процесу.

– За Суд не треба ништа друго него да покажемо ове слике како су људи масакрирани, али их нико још није тражио. Ми имамо сазнања ко је учествовао у нападу на Јошаницу, како им је градоначелник Горажда Ефендић пред напад одржао говор на Садби, рекавши да нико од Срба не смије остати жив. У току ноћи су опколили сваку кућу и када је у шест ујутро испаљена свијетлећа ракета напали су све куће и масакрирали 56 невиних особа – навео је Ђорђевић.

И Лаловићева и Ђорђевић истакли су да је несхватљиво да оптужнице за Јошаницу још нису подигнуте, поготово што се знају имена наредбодаваца и командира на терену.

– Док сам жива, причаћу о Јошаници, то је моја људска обавеза, али чињеница је да 27 година, без обзира колико смо давали изјаве и Тужилаштву БиХ, а прије тога и Тужилаштву у Требињу, овакав злочин стоји у ладици. То је брука и срамота за судство и за људе који тамо раде. Ми њих константно напомињемо, али увијек добијамо исти одговор – истрага је у току – додала је Лаловићева.

Прије четири године, преживјели мјештани су уз помоћ добрих људи почели да граде цркву у спомен јошаничких мученика, и то на земљишту које је поклонио Љубан Вишњић, којем су погинули родитељи, два брата, снаја и двоје дјеце од брата.

– То ће бити молитвено мјесто сабирања свих нас преживјелих и наших потомака. Ако се Суд оглушио, ми не дамо да изблиједи сјећање, то је неки наш вид борбе – навела је Лаловићева.

Она је додала да је, захваљујући добрим људима широм Српске и иностранства, црква покривена и тренутно се раде свод и патос.

„Након тога ће услиједити постављање иконостаса, који ће бити поклон једне дивне жене из Њемачке Хелге Фукс. Она је постала борац за Јошаницу и прави пријатељ Фоче и Јошанице“, истакла је Душанка Лаловић.

Сви који желе да помогну градњу спомен-цркве прилоге могу уплатити на жиро рачун у Новој банци број: 555 8 0000 20 566 722.

Двадесет седам година од злочина званично је обиљежено у мају, на љетњи Никољдан, а породице погинулих данас су на гробљима у Јошаници и Фочи прислужиле свијеће за душе невино страдалих.

Извор: РТРС