Пише: Иван Милошевић
Захваљујући ДПС-у и њеном лидеру Црна Гора је враћена 47 година уназад и налази се негдје на почетку љета 1972. године када је тадашња комунистичка власт срушила капелу на Ловћену. Као што је и тада то био кључан ударац Српству у Црној Гори, тако је и овај закон о слободи вјероисповијести, који је данас на дневном реду републичког парламента, наставак тих кључних удара на српску свијест и народни српски осјећај православних Црногораца. Као што је рушење капеле било вађење срца Црногораца који су и Срби или Срба који су и Црногорци, поменути закон је брисање њиховог разума, интелектуалног осјећаја за духовност живота, здраворазумског закључка да је разговор са другим могућ и да тај други има људско лице и да је брат и да се мора и треба разумјети. Од Срба у Црној Гори се тражи да добровољно пристану да нестану или да под хитно промијене личну карту и у њој на латиници и крупним словима испишу неко друго сопствено име. Није важно што онда то они бити неће, јер овој власти баш такви људи су и потребни, односно пожељни су они који често мијењају податке у личној карти и чак се тиме поносе!
Као што је и прије 47 година против рушења капеле била само Митрополија црногорска приморска са својим тадашњим митрополитом Данилом Дајковићем, тако је она и данас усамљена у отпору према спорном закону. Она је једина, тако да кажем, јавна институција која се побунила против закона који скрнави њену вјеру, узима оно што је њено и жели са тиме да располаже као да је његово. Као и прије 47 година, када се на капелу на Ловћену и мошти владике Рада, окомила безбожна власт, тако су и данас њени идеолошки наседници запели, па запели, да усвоје спорни закон о тобожњој слободи вјероисповијести. И поред тога што се томе противи скоро читава православна васељена, што смо имали прилику да чујемо на задњем црквено народном сабору у Никшићу.
Ипак, нешто се промијенило. Митрополија црногорско приморска и њен митрополит Амфилохије нијесу сами, јер идеолошка послијератна и послијереферендумска испирања мозга о томе да Црногорци нијесу Срби, нијесу дали очекиване резултате. И поред вишедеценијског историјског и осталог мрцварења у Црној Гори још увијек живе Срби који не пристају да не буду што јесу и да за земаљске дарове нуде своје личне карте и аплаудирају новим именима и презименима. Истина, недостаје нам један савремени Исо Махмутовић, који је прије 47 година одбио да руши Његошеву капелу. Није још касно да се појави, а његов долазак међу Србе био би можда пресудна кап да се једном за свагда стави тачка на братске подјеле и непријатељства међу сопственом браћом, које, иако је на папиру грађански рат завршен још прије 74 године, и даље владају међу православнима у Црној Гори.
Ових дана се пуно прича о посланицима који треба да дигну руку за спорни закон. Нико ни да слова каже о академицима из ЦАНУ или професорима са државног и прегршт приватних универзитета који ћуте као заливени и који ових дана умјесто да пишу памфлете одбране права на дијалог и постојања другог као другог, купују новогодишње аранжмане и припремају се да у кругу своје породице дочекају Дједа Мраза. Зар се не нађе ниједан мајчин син међу њима да каже да не може тако и да се не може једна народна заједница на силу и срамоту тјерати у тор у који она не жели да буде. Њихова ћутња је тако некако гласна и свједочи о интелектуалном суноврату савремене Црне Горе која као да нема дна!
