Пише: Горан Киковић
На позив Верољуба Кастратовића, који стално живи у Крагујевцу и предсједник је завичајног Удружења Васојевића, посјетили смо село Загорје код Берана.Поред Бранислава Оташевића, предсједника Издавачког савјета часописа ”Глас Холмије”, друштво су нам правили пјесник и пуковник у пензији српске војске Радован Обрадовић, млади гуслар Синиша Петрић,Томо Оташевић и Драгослав Вукићевић.
Када се крене из града, у села која окружују градско језгро, видици постају шири, ваздух оштрији, далеко од градске буке, наједном, окружи нас тишина. Живот у граду је занимљивији, али природна љепота живи у селима. Свако село, падина и брежуљак, лијепи су и занимљиви на посебан начин. По свом положају и изгледу међу љепшим селима у општини Беране је и Загорје, смјештено између Петњика и Доње Ржанице, на надморској висини од 750 метара, у ували окруженој брдима која су га некада штитила од штетних испаравања из Фабрике целулозе, а још увијек га заклањају од вјетрова.
Како и сам назив каже Загорје, село иза гора, што би за неупућене могло да значи негдје далеко, али није тако. Како нам је саопштио наш домаћин Верољуб Кастратовић,када је градио кућу у завичају свога оца Лакића, неки његови пријатељи из Крагујевца у којем је рођен и живи рекли су му да тамо не гради кућу, а он им је одговорио да је Загорје лијепо село, односно да је то уистину беранска Калифорнија. Загорје се налази, пречицом, на удаљености пет километара од града, док се асфалтним путем, около, преко Доње Ржанице, до села мора прећи десет километара. Према селу сада се асфалтом може доћи и од Доњих Луга преко Бероташа и од Петњика.Значи према Загорју се сада може доћи краћим путевима. У овом селу живи шест братстава: Кљајићи, Лутовци, Кастратовићи, Бојовићи, Дашићи и Коматине. Распоред кућа показује како се некада цијенила и чувала плодна земља. Оне су, осим неких нових, саграђене у пристранцима, тако да је средишњи дио равница која доминира. Загорани, како зову житеље Загорја веома су сложни и, како нам рекоше, овдје су још актуелне мобе. Спроведено је и неолико акција на побољшању сеоске инфраструктуре.
О Загорју до сада није написана цјеловита студија, али су о овом селу писали многи аутори. Један од скромних прилога о Загорју написао је историчар Горан Киковић у књизи ”Развој просвјете и школства у Доњим Васојевићима – са посебним освртом на основне школе у Доњој Ржаници, Калудри, Загорју, Ровцима и Ријеци Марсенића”. Он о Загорју и настанку села цитира истраживаче Богдана Лалевића и Ивана Протића који у својој књизи о Васојевићима у Турској из 1903. пишу: ,,Одмах до Ржанице, на сјеверно-источној страни, а из-међу Крчева и Рашћа с једне, и Буковца и Главице с друге стране налази се село Загорје. Земљиште на коме је село, стешњено поменутим брдима, које су обрасла гором, откуда је, како се вели, име селу, те није равно него је облого. Село се протеже у дужине (и. – з.) за 20, а у ширину (с. – ј.) око 10 минута.
Њиве се ваде из Загорског Врела, на коме имају двије редовничке вођенице, а вода се пије са врела и других извора. Сви су сељаци на својој земљи. Планина је Загоранима Цмиљевица, која је од села далеко 4 и једна половина сахата, а главне су им испаше и станови на Крчеву.
Од старина има једна развалина, за коју се вели да је била кула Љутице Богдана, који се, према предању, одатле преселио у Карловце.
У селу има 30 кућа, од којих су Васојевићи: Бојовићи (Лопаћани) и Кастратовићи (Ковачевићи). Од Србљака су Лутовци, који су дошли из Лутова у Братоножићима, славе Никољ – дан, Дашићи су из Шекулара, славе Јован – дан у зиму: Кљајићи су из Бјелопавлића, славе Св. Петку, и најзад једна кућа Коматина из Куча, који славе Митров – дан. Гробље је једно, пишу они.
Радослав Јагош Вешовић о Загорју у књизи “Племе Васојевићи” пише: “Село је добило овакво име по свом положају јер је насеље са горама заклоњено брдима, која га одвајају од сусједних села. Таква су брда Буковац и Главице на сјевероисточној страни, затим Крчево и Рашће. Село иначе нема старијих трагова и помена у ранијим изворима. Постоји само једна развалина код кућишта, по предању кула Љутице Богдана. Предање не говори ништа о каквим стариначким родовима или братствима овдје. Садашње је становништ-во релативно новијега времена, од краја 17. и почетка 18. вијека, као иначе по другим мјестима на овој страни. Топографски су назави : Почивало, Вукодерине, Под – Осоје, Ковачуље, Међуглаве, Под – Буковац, Љути Крш. Посебна земљишна имена у селу мало су значајна”.
Загорје у књизи “Горње Полимље” Радован Бакић описује овако: “Село је у источном ободу Беранске котлине, на десној обали Лима, површине 6,21км” . ”Добило је име по заклоњености атара брдима, који лежи иза горја (пошумљених брда)” (Р. Ј. Вешовић, 1935.). Под истим именом наведено је у турском попису из 1485. године ”са 44 куће, од којих су 10 биле бећарске и 1 удовичка” (М Дашић, 1986.).
Смјештено је између Рашћа, Крчева и његовог огранка Осоје на југу и истоку, Буковица (973 м) на западу и атара села Доња Ржаница на југозападу којим је морфолошки отворено према централном дијелу Беранске котлине. Локалним путем преко Доње Ржанице најповољнија је веза са Беранама, од кога је центар села удаљен око 5,5км. Између Буковице и Требетине (941м) на сјевероистоку је локални пут који је најкраћа веза са Доњим Лугама и Беранама (око 4 км).
Ужи терени села су равни и благо нагнути према југозападу и имају изглед котлине заливског изгледа. Повољних је природних услова, јер има плодне ораничне површине, жупску климу и више извора (најпознатији је Врело) и потока који силазе низ стране околних брда, због чега је познато првенствено по земљорадњи и сточарству. Куће су сконцентрисане на три локалитета: у Под Осоју (на падинама Осоје), гдје је основна школа у источном дијелу села; Под Буковцу (јужне падине Буковца) у западном дијелу и на локалитету Вукодерице у сјевероисточном дијелу атара села. Остали локалитети у селу су: Почивало, Ковачуље, Међуглаве, Љути Крш и други. У току друге половине двадесетог вијека у селу су спроведене електрификација и телефонизација, изграђени локални водоводи, реконстрисани путеви и изграђене нове куће од квалитетних материјала и опремљене савременим уређајима и намјештајем. Током овог периода број становника села са 386 у 1948. смањио се на на 295 у 1991. години (1953. год. 400; 1961. год. 395; 1971. год. 372; 1981. год. 377). Према попису 1991. године за Црногорце се изјаснило 233 или 79,0 %, Србе 40 или 13,6 %, Југословене 11 или 3,7 % и све „остале” 11 или 3,7 % укупног броја становника села. По попису 2003. године село је имало 317 становника (Срба 196 или 61,8%, Црногораца 90 или 28,4% и 31 осталих)”.
Први утисци о Загорју данас да је оно повезано са три стране асфалтним путевима.Како нам је саопштио Мишо Бојовић,мјештанин и један од познатих организатора свих акција у селу локална власт Берана, предвођена Драгославом Шћекићем асфалтирала у протеклих шест година путеве према Загорују у сва три правца од Доње Ржанице, Петњика и Доњих Луга.Једини пут који није асфалтиран је од Крчева према Загорју а он се нада да ће се и то у наредном периоду десити јер је сада и државна власт у нашим рукама.
Општина Беране је такође помогла и изградњу капеле у Загорју. Општина је раније помогла и опремање сеоског спортског полигона и низ осталих значајних акција које су покренули мјештани.
– Такође нас помогло и Министарство пољоприведе које опредијелило средста захваљујући којима смо извршили ремонт једне пумпе помоћу које се село снабдијева водом. И општина је помогла такође реконструкцију водовода што им се овом приликом и захваљујемо.све је ово на крају урадила сеоска слога, јер само слога загорје спашава –наводи Бојовић и закључује само слога кућу гради што поручујемо и новим властима Црне Горе да се само слогом сваки проблем може побиједити. Прије три године смо уз благослов нашег доброг владике Јоаникија почели изградњу цркве у Загорју посвећено првом Србину светитељу светом Јовану Владимиру.Црква је изграђена уз помоћ мјештана Загораја и добротвора који су поријеклом из овог краја.До сада су урађени груби радови и црква је стављена под кров, вели Бојовић.
Како нам је саопштио наш домаћин Верољуб Кастратовић, код кога смо се гостили уз специјалитете са роштиља и његову домаћу васојевићку ракију, Загорје је живописно село смјештено у питомој котлини између брда Буковац и Осоја, са око сто домаћинстава, броји преко триста становника, а Верољуб истичи да га посебно радује што село има значајан број младих породичних људи који намјеравају да свој живот вежу за мјесто рођења Имамо доста узорних пољопривредних произвођача, али и младих људи који су се оженили и своје породично гнијездо свили у мјесту рођења. Он истиче да су Загорани поносни што се из њиховог села виде Комови и што то оставља упечатљиву слику код бројних туриста који током године прокрстаре овим крајевима. Верољуб истиче да је о томе писао и чувени академик из Васојевића Јагош Вешовић који је казао да кућу не треба градити тамо одакле се не виде Комови. Загорани се могу похвалити да имају ту привилегију да од својих кућа виде Комове. Такође, могу се похвалити и чињеницим да њихово село важи за једно од најљепших и најсложнијих мјеста на сјеверу Црне Горе.
–Морам овом приликом да се посебно захвалим мојим пријатељима из општинске власти Берана предсједнику општине Даду Шћекићу, предсједниику СО Беране у прошлом мандату Горану Киковићу,сада потпредсједнику СО Беране,Тихомиру Богавцу,предсједнику СНП Беране и другима који су допринијели да се реализују поменуте активности.Да Загорје постане у правом смислу те ријечи беранска Калифорнија, поручује Кастратовић.
Предраг Бојовић,предсједник Црквеног одбора Светог Јована Владимира у Загорју, каже да је изградња цркве у Загорју у току и да су задовољни са досадашњим радовима.
-Међутим у колико се црква не покрије бакреним покривачем у наредном периоду доћи ће до девастације до сада урађених радова. Зато апелујемо на црквене власти да се ови радови што прије активирају и заврше.Овим путем позивамо вјерни народ и нашу браћу да нам помогну уплатом на жиро рачун Црквеног одбора Загорје 55017931-28 код подгоричке банке филијала Беране, рекао нам је Бојовић.
У овом селу формиран је и Одбор за подизање споменика боју на Крчеву из 1751. године. У Одбору су: Радован Обрадовић, Мишо Бојовић, Горан Киковић, Бранислав Оташевић, Томо Оташевић, Драгослав Вукићевић, Верољуб Кастратовић и Предраг Бојовић. Према плану споменик би требао да буде подигнут на дан светог Александра Невског 12.септембра 2021.године.
Историчари су забиљежили да су у Васојевићима средином 18, вијека вођене честе борбе са Климентима, који су, прихватајући ислам, уживали подршку турских власти. Међутим 1751. године Васојевићи, Шекуларци и остали Србљаци су на Крчеву извојевали једну од одлучујућих побједа над Климентима. Али при насељавању Васојевића по овој области сукоби са сјеверно- албанским племенима и даље су били неизбјежни.
-Васојевићи и Клименти су узајамно вршили нападе- и плијенили једни друге. Борбе и потискивања трајала су све до краја 18. вијека -пише Радослав Јагош Вешовић.
Тада су, како казује предање, Васојевићи тукли Клименте и на Штавној, Злоречици, Зелетину, затим на Побјенику, дубоко у долини Лима.Од великог су историјског значаја биле те борбе за одбрану Горњег Полимља. Васојевићи су и средином 18. вијека, као и остали Брђани, наставили отпор Турцима.
Према релевантним историјским изворима (Дашић, Вешовић), као и према опшеприхваћеном предању братстава у Нахији, овај бој Васојевића против Климената, десио се на дан Светог Александра Невског 30. августа (12. септембра по новом календару) 1751. године. (Према Томашу Катанићу овај бој на Крчеву десио 1707.године – у вријеме попа Катане. Те године јесте се десио један сукоб са Климентима, али на Крњечу – Злоречици, гдје се својим јунаштвом истакао предак Дедовића – Дедо Ковачевић, а према неким предањима тада је погинуо стари Вук Брајотић ). На исти овај дан, неких 80 година раније, десила се и одбрана Васојевића у Лијевој Ријеци од напада Мустај-паше Махмутбеговића (по пријави Пеја Станојева). Због ове двије сјајне побједе 30. августа, Васојевићи славе Светог Александра Невског као свој свечани дан и завјетну славу.
Боју на Крчеву претходила су вишегодишња непријатељства и борбе Васојевића и Климената, за превласт у долини Лима. Од почетка масовнијег преласка Васојевића у Нахију (око 1700. године), борбе са Климентима нијесу престајале. Запажени су бојеви са Климентима на Штавној (1704.), Злочерици (на Крњечу, 1707.), Зелетину и Побјенику. Сво то вријеме Васојевићи и Клименти су нападали и плијенили једни друге, с тим што су Клименти почели да примају ислам па су имали и подршку османских власти. Детаљи Боја на Крчеву нијесу познати, осим да су се 23 Климентима тада супроставили Васојевићи заједно са Шекуларцима и осталим Ашанима (Србљацима). Предања говоре да су тада Васојевићи на Крчево дошли након позива Ашана за помоћ. Неоспорно је само да су Васојевићи, овом побједом стекли одлучујућу превласт, у насељавању Лимске долине. Клименти су своје ширење морали да наставе у правцу Метохије, као и у правцу Драча и Улциња. На челу васојевићке војске на Крчеву налазио се кнез (или војвода) Мирчета Раичев Катанић (унук попа Катане), коме су Клименти претходно убили сина Николу и заробили двије снахе. Народно предање, као посебно истакнуте јунаке, у овом боју помиње: Милутина Раичева Катанића, Леку Малог Ђиновића, Вука Храброг-Делију (неки погрешно тврде да је то Вук Брајотић), Радоја Бабовића и друге. Резултат боја се не доводи у питање, јер су Клименти приликом повлачења толико ”исјечени” да је ”пролаз био закрчен”, по чему се и то мјесто назове Крчево.
