Та вишевековна окупација српских земаља је сатирала српски народ, његова материјална и културна добра, српску веру и традицију и све што је одисало српским православним духом. Српску снагу на Косову и Метохији сламале су сеобе, деобе и константни и перманентни зверски злочини и терор Арбанаса према Србима, у највећој мери према нејачима.

Највише злочина над Србима чинили су такозвани качаци. Качаци потичу из племенског друштва Арбанаса. Качаковање је племенска појава која значи одметништво које не признаје никакву власт. Тако се качаковање у турско доба претворило у занимање, па су качаци пљачкали и убијали.
Нарочито их је било у Гори жупа,Шар-планини, између Косовске Митровице и Пећи, у Шаљској Бајгори, Качанику – на путу Приштина-Скопље у Црнољеву и на путу Урошевац-Призрен.

Качаци су доста ометали нормалан рад и живот у свим периодима до данас. На качачком удару највише је био хришћански живаљ, док албански живаљ није био угрожен с обзиром да је исламске вероисповести. Жртве друмских разбојништава били су трговци, обично дубровачки. Године 1462. њима су код Новог Брда, отети товари воска и друге робе, а две године касније, овог пута код Трговишта, доста свиле и сребра. Исте године јављају се разбојници на свим друмовима Косова и Метохије и шире.

Тако су на путу са Косова, долином Дрима, арбанашки пљачкаши напали дубровачке трговачке транспорте (вуном, кожом, сољу и усољеним месом). На друму између Скопља и Косова убијено је десет дубровачких трговаца. Неколико трговаца страдало је 1510. године. Један млетачки путник бележи 1560. године на свом путу из Призрена за Скопље, да је село Црнољево које се налази између Штимља и Суве Реке расељено због качачких насртаја, пљачки и убистава.

Још седамдесетих година 16. века оглашавају се у историјским изворима први озбиљнији пљачкашки упади Албанаца качака у околини Призрена, Ђаковице и Пећи и у целој Метохији. У лето 1565. године појављују се качаци у Пећи и Скадарском кадилуку, а 1572. године на подручју Новог Брда и у Гњилану опљачкано је неколико мештана Православаца.

Путописац Ди Френ Канеј, 1579. године бележи да је: „Качаничка клисура веома опасна за пролаз јер је опседнута пљачкашима који су склони ида убију.“
У једном турском документу из 1595. године наводи се арнаутска тајфа – разбојничка дружина. Арнаутска јер су Турци Албанце називали погрдно Арнаутима.

Француски путописац Филип Дифрен-Кане 1573. Године пише о качачким бандама. Качаци пљачкају, убијају харају и пале. Тако су у првој деценији 17. века неколико пута у Призрену палили католичку цркву. Убиства дубровачких трговаца забележена су: 1510, 1560. и 1573.

У своме извештају из 1610. године Марин Бици, апостолски визитатор, барски надбискуп и примас Србије, пише како је у септембру месецу на путу од Призрена ка Косову Пољу: „У лепој долини, пуној шизматичких села” харала разбојничка дружина од шесдесет коњаника и пешака, која је тих дана побила и опљачкала неке путнике.

Апостолски визитатор Петар Масарек 1623-1624. године говори о становништву Призрена и Приштине.
„Ово је истина о шизматицима у Србији, као и о онима који станују у Бигарској и Босни. Сви они са незнатним разликама у говору, говоре илирски језик. Поред епископа, којих има свуда, имају и пећког патријарха, такође Србина који је рођен у Јањеву.

Извештај Фра Б. Палацуола о Ђаковици 1637. године: „У Ђаковици има (верујем) пет стотина кућа, али само 20 хришћанских, док су остали Турци и шизматици… Изнад Ђаковице живе Срби и ту постоје само три римокатоличке куће, а затим продужавају српска села”.

Папски мисионар Франческо Де Леонардис о Србији и распрострањености јурисдикције Пећке Патријаршије у 1640. години. „Срби, названи тако по краљевству Србији, сви говоре илирским језиком и следе грчки обред. Насељени су не само у оном краљевству, већ у разним областима које су се налазиле под влашћу Србије, а налазиле се под управом краљева под именом Стефана из куће Немањића. То су Румелија на истоку, која граничи са Бугарском и Грчком, покрајине које они називају земља краља Стефана на северу, а која се протеже до обала Дунава.

Доња и Горња Зета на југу, које граниче са Албанијом на југу и Херцеговином на западу: и друге покрајине које граниче са Босном у којој, тако|е, живи мноштво народа истог обреда.

За свог црквеног поглавара признају пећког патријарха, који, будући да је раније имао седиште у Призрену, завичају цара Јустинијана, доби зато признање па не признају послушност цариградског патријарха, нити признају другог старешину. Под његовом управом налази се четрдесет и један митрополит и епископ, од којих је неке поставио он лично, када се у оним областима проширило отоманско царство. Јер како је у неком месту султан оснивао нови санxак, тако је патријарх постављао новог епископа.

Епископије њему потчињене на западу су: Призрен, Скопље, Рашка, Нови Пазар, Милешева, Смедерево, Темишвар, Бечкерек, Вршац, Београд, Пожега, Зворник, Ваљево, Зета, Црна Гора, Требиње, Херцеговина, Лика, Босна. Још нисам добио вести о источним епархијама”.

После неуспеха аустријског продора ка југу 1689. године, османске царске трупе, татарска војска и Арбанаси који су се придружили Турцима започели су освету против побуњеног српског народа. Они секу, одводе у робље и продају рају, жене и децу.

И наредних година наставиће Арбанаси са злочинима и пљачкама над Србима. Тако почетком 18.века настављен је притисак на хришћанску рају на Косову и Метохији која је због тога и даље тражила спаса у сеобама.

„У фебруару 1708. године, кадија Новог Брда и Мораве писао је извештај о жалбама новобрдског збора. Последњих година, вели, наоружане групе Арнаута, досељених у новобрдски кадилук, сваке ноћи упадају у по једно село, те пљачкају благо сиротиње раје, мушке убијају, а жене силују. Њихове посете почеле би у поноћ и трајале до зоре, а онда би сви учесници отутњали својим кућама, и обдан им нико није могао стати у крај. Обузета ужасом сиротиња раја се распрснула…

Порта је на то наредила вучитрнском санџакбегу и кадијама да разбојнике на сваки начин похватају, да их доведу на суд, изврше 31 правду и о томе пошаљу истинит извештај, заведен у судски сиџили”.

После успеха аустријске војске у рату 1717. године, српска раја у вучитрнском крају дигла је буну. „Арбанаси су се међусобно ујамчили да ће угушити буну српске раје и чувати Османско Царство од „разбојника“. После угушене побуне „стара српска раја имала је само три излаза“: да потражи господара кадрог да јој пружи основну заштиту и тако се улазећи у читлучки однос, заметне још једним бременом зависности; да промени вером и утопи се у омражену врсту која купује јаничарско име; да остави своје огњиште и бежи у доње крајеве, на север. Ово последње свакако је било крајњи излаз“.

Од 1717. године број качака ће се из дана у дан и из године у годину све више повећавати што доводи до све већих злочина над православним Србима. Од ове године на просторима Косова и Метохије увећава се и број Арбанаса који насилном колонизацијом, уз помоћ Турске, заузимају имања Срба које су протерали са њихових вековних огњишта.

Тако 1737. године извршен је велики покољ Срба од Качаника до Косовске Митровице. Нереди у Отоманском Царству погодовали су ширењу анархије на Косову и Метохији. Пљачка, убијања и силовања над ненаоружаном рајом спроводили су Арбанаси качаци и њима слични зликовци. Качачке дружине запоседале су путеве у време рата Турске с Русијом (1768- 1774), када је безвлашће потпуно овладало косовско-метохијском територијом. Мировним уговором у Свишту (1791) за Србе је била предвиђена општа амнестија. Ипак, Арбанаси су као качаци или војници у одредима локалних паша, наставили да насрћу на незаштићено српско живље.

Талас великих националних покрета хришћана на Балканском полуострву, започет 1804. године, српском револуцијом предодредио је, у већој мери него у предходним столећима, судбину српског народа, а Арбанасе (око 70 посто муслиманске вере) учинио најважнијим чуварима турског поретка у европским покрајинама Османског царства. Тако су Арбанаси били главно оруђе турске политике у сузбијању ослободилачких покрета суседних народа и моћно средство изолације ослобођених балканских држава”.
Заплашени обновом српске државе 1830. године, косовске самопрозване паше су настојале да немилосрдним прогонима умање број Срба на Косову и Метохији.

Тако Јашар-паша из Приштине је рушио цркве, одузимао манастирске земље и убијао калуђере, за неколико година раселио је преко седамдесет српских села на простору између Вучитрна и Гњилана, а њихова имања разделио домаћем исламизованом живљу и онима насилно досељених из северне Албаније”.

Погроми су обележили и следеће деценије, посебно раздобље Кримског рата (1853-1856.) кад је антисловенско расположење у Османлијском царству досегло врхунац: тада су се у погромима православних Срба, Турцима и Арбанасима придружили Черкези. Познато је да је у то доба на Косово дошло око шест хиљада крволочних Черкеза који су остали у неколико места на Косову, а ти који су остали били су велики крволоци српског православног живља.
Један запис из српских извора из 1843. Године казује: „како су Арбанаси вршили насиља: једнима узеше стоку, другима децу”.

Праве размере страдања српског народа у Метохији и суседним крајевима, показала је књига „Пластаре Србије”, дечанског игумана Серафима Ристића, који је слао жалбе и султану и руском императору. Књига је издата 1864. године у којој су сведочанства о насиљима Арбанаса и Турака над Србима, наводећи поименце починитеље, жртве, мотиве и врсту злочина.

Само у Метохији дечански архимандрит је забележио више стотина таквих случајева, које су турске власти, полиција и судски органи толерисали и помагали: пљачке, уцене, убиства, паљење кућа, похаре цркава, отимања имања и стоке, грабљења и силовања жена и деце, злостављање монаха и свештеника и турчење девојака.
Званични извештаји првог руског конзула у Призрену Евгенија Тимајева употпуњавају слику о стању у Метохији и размерама страдања српског становништва. Крајем 1866. Тимајев јавља руском Посланству у Цариграду о жестини насиља Арбанаса из пећке нахије. „У похари десетак српских села, убијали су мушку чељад и силовали жене, па чак скрнавили и гробове. Злочини Арнаута су безбројни и неизмерни. Спроводе страшну самовољу”.

Арбанаси су у то време од Косова и Метохије учинили крваво разбојиште где су страдања српског становништва добила апокалиптичне разнере. „Од 1876- 1883. године, пред арбанашким зулумима у Србију је са Косова избегло око 500 српских породица”.

Све до краја осамдесетих година 19. века, Србима на Косову и Метохији једину заштиту пружали су дипломатски представници Русије, традиционалне заштитнице православног и словенског живља у турској царевини.

У другој половини 19. века извештаји неколико конзула говоре о страдању Срба од стране Арбанаса качака, а поред тих извештаја имамо и документа које нам је оставио Сима Андрејевић Игуманов, из Призрена, а који гласи: „Садашње несретно стање у Старој Србији и Македонији 1882. године”.

Андрејевић каже:

„Познато је како су пре српско-турског рата, а особито за време самога рата, сваком Србину у Турској царевини одузимана не самосва права људска но и сам живот и с нашом несрећном судбом чинећи нам као људима насиља, штете и срамоте”.

„Ти разбојници качаци сачекују људе по друмовима и уцењујући их, њихова родбина мора да прода сву имовину да би их откупили. Уз качаке у другој половини 19. века а који су владали Косовом били су крволок Малић-паша Xинић и његов обесни братанац Јашар-паша, који су на Косову дорушавали све што је српско а што до тада не беше порушено. Тих година Јашар-паша је опљачкао манастир Грачаницу, задужбину раља Милутина”.

У време српско-турског рата 1876-1878. Године башибозуци (наоружане групе пљачкаша) су свакодневно пљачкале и убијале Србе. Само у једном дану убили су у околини Приштине 27. Срба а њих неколико су ранили.

Башибозуци и качаци су иста фела која се бави пљачкама и убиствима људи других нација и конфесија. Тако су главу убијеног Стојана одсекли и ставили је на тепсију, и тако носећи је, јавно ишли по турским и арнаутским кућама где су уз похвале добијали богате поклоне у новцу.

О стању тих година на Косову писао је и Петар Костић, управник призренске богословије.
Ево шта каже његов запис:
„… Али арнаутски бес и самовоља не штеди ни ту светињу бедне раје. Долазећи у додир са Србима и њиховим породицама приликом кулучења, насилно у поједине куће улазећи, они се загледају у коју девојку. Затим се неколико њих наоружаних спреме и у сред дана са њиве или из куће отму девојку…
Такве отмице у последње време узеле су маха у овим крајевима и то у селима близу вароши… Јер пролазити кроз места, у којима се ценио више један фишек, него људска глава, није било лако”.

Руски конзул у Призрену, Иван Степанович Јастребов слао је своје извештаје руском Посланству у Цариграду у којима се описују злочини Арбанаса качаканад српским живљем. Ту су пљачке стоке на десетине хиљада, отимање жена и девојака, вешање Срба као што су у Пећи о дрво обесили трговца Митровића. У доба Лиге каже Јастребов, у селима и градовима, влада безвлашће, пљачке, отимачине и убиства Срба.

Страдање манастира Високи Дечани 1852. Године како пише Јуришић, од стране Арнаута, који су заузели манастирску земљу… Но, горка је жалост: „Арнаути сваки дан особито увече по десет, двадесет, а кадкад и по педесет дођу, насилно јело и пиће захтевају, једу, пију, певају кадкад по нешто насилно опљачкају; ако им се кад не учини по вољи, то они заинат упале сено, или ограду, а више пута и по које манастирско здање”

Братство манастира Пећке патријаршије, јула 1856. године обавештавају митрополита Петра: „А особито нигди није зулума ка у Пећи и у Пећкој и Ђаковичкој нахији све турче”…

О многобројним злочинима Арбанаса-качака постоји огромна писана грађа како наших тако и страних аутора. Злочини качака су из дана у дан били све већи.

Број злочина ће се повећати од 1856. до 1912. године. Све већи број је у време Источне кризе, српско-турског рата 1878. у време одржавања Берлинског конгреса, у време оснивања Призренске лиге, гранично решење Плава и Гусиња, где су качачке вође по наговору Турске покушале да спрече реализацију одлуке из Беча.

Најчешћи поступак Арбанаса, када отму какву девојку, тај је, што је они најпре силују, па је онда наморавају да пређе у мухамеданску веру, претећи њој или њеним родитељима смрћу”.

Ових година вршени су велики притисци да православни Срби се превере и пређу у ислам. Пљачке су свакодневне, туче, силовања и уцене. Арбанаси не дозвољавају Србима да обрађују своју земљу, а од момака који треба да се жене траже на име неке свадбарине накнаду у новцу, иначе ниједна се девојка не може удати док се исплата не изврши.

Ратни злочини и друга страдања становништва које је живело на Косову и Метохији за време Другог светског рата.
Посебно је било важно утврдити улогу албанских квислинга (жандармерија, полиција, 21. СС дивизија „Скендербег“) који су поред
православног словенског становништва (већином Срба) учествовали и у прикупљању Срба и Јевреја са Косова, потом њиховом злостављању и чувању до упућивања у немачке концентрационе логоре. Неки су били и њихове директне жртве, а албански квислинзи су активно учествовали и у пљачкама њихове имовине.

Злочинци међу албанским квислинзима били су и припадници 13. СС дивизије „Ханџар“, Косовског пука, вулнетари, жандарми, полицајци,
припадници немачке шуц-полиције и немачких обавештајних служби. На крају рата највише злочина починили су балисти, оружане формације организације „Бали Комбтар“ (Национални фронт). Албански квислинзи нису убијали цивилну популацију (у највећем броју Србе) само на Косову и Метохији, већ и у западној и
јужној Србији, на Чакору и у Полимљу, у Рожају и Тутину, који су били део пећке префектуре, као и у дежевском срезу који је био део косовско-митровачког округа.

У току Другог светског рата са Косова и Метохије интернирано је или
протерано у избеглиштво укупно између 70.000 и 95.000 до 100.000 Срба. Према истраживањима процењено је да је интернирано или протерано у избеглиштво између 90.000 и 100.000 Срба.

Српски народ је на Косову и Метохији, већином страдао у директном терору од стране албанских квислинга (око 7.000), који су деловали самостално или били под командом окупатора. Међу страдалима има и жртава окупаторских војника.

Процене броја убијених Срба у српској историографији, крећу се од 10.000 до 12.000. Према нашим истраживањима, процењујемо да је страдало између 9.000 и 10.000 Срба.

Терор се наставио и после Другог светског рата и траје до данас.