Пише: Иван Милошевић
Признајем да ме је изненадила нетрпељивост према Србима Александре Вуковић, Кенане Струјић Хабрић и Драгиње Вуксановић. Толико негативних емоција према и најнаивнијем помињању Срба, толико анимозитета према деведесетим годинама гдје су само Срби клали и правили злочине, нијесам очекивао од жена. Оне ваљда по природи треба да имау мајчински однос према свијету, односно да имају разумијевања за друге, да имају љубави према људима, да их заштите и увијек имају раме за плакање, опроштење и утјеху. Међутим, три поменута посланика нијесу штедјели да покажу да за Србе немају ни трунку разумијевања, напротив, јеже се од њих и куну се да Срби неће проћи и пријете да Црна Гора не може и не смије да буде између осталог и српска држава.
Александра је чак раширила крила кунећи се да четници неће проћи и да ће бити заштитница партизана, Кенану је страх за своју дјецу, јер не зна шта Срби смјерају, док се Драгиња у комунистичкој екстази толико запетљала да је почела да употребљава неке рогобатне изразе, а промакао јој је и понеки лапсус. Изгледале су као дисциплиноване скојевке са унапријед наученом лекцијом које чежњиво очекују да се свиде вођи, да му пољубе скуте, одиграју који слет и принесу штафету. Џаба им шминка, гардероба, све те мазалице нијесу могле да сакрију њихову опсједнутост комунизмом, напаљеним емоцијама према свима који нијесу комунисти, а Драгиња није могла да одоли, па је низ ријечи из уличног сленга упутила и Оливеру Вархељију. Њихови прстићи са лакираним ноктима клатили су се према Здравку Кривокапићу и свима осталима који не дијеле њихова идеолошка ставове.
Александра, Кенана и Драгиња одиграли су једну мушку представу и представиле се као мушкарци. И то ми је највише засметало код њих. Добро, нека његују комунистичке ставове, нека шире страх од четника ( који нијесу онакви каквима их оне представљају), нека се залажу за опстанак петокраке, али све су то радиле на класичан мушки начин. Шириле руке, подизали прстиће, уносили се у лице и ударали длановима о сто и показале да су добро изучили мушке фазоне владања и вјештину сугестије. Показале су се као ваљани мушкарци, али се нијесу показале као ваљане жене! У тих неколико сати док су говориле биле су против своје природе и ма колико биле нашминкане и модно сређене, биле су ружне, јер нијесу биле жене. Уколико је то резултат феминизма о којима се вергла већ годинама онда мрка капа за све нас, јер свијет без жена више и није свијет и нема више свој смисао и не знам који ће нам враг уколико у њему нема жена које њиме суверено владају, али као жене!
Александра, Кенана и Драгиња, све што су рекле могле су да кажу другачије, као жене и са женским ставом. Како би то игледало не знам, али сам сигуран да би сви то препознали и објеручке прихватили. Јер жени када је жена тешко је било шта одбити и нема тог мушкарца који за њу неће буквално почети да скида звијезде са неба. Ту жену Александра, Кенана и Драгиња, треба саме да пронађу у себи и ослушну мистичне гласове своје природе, послушају и освоје све који их слушају и гледају. Препоручио би им да гледају наступе Мирјане Бобић Мојсиловић и читају њене текстове. Мирјанина највећа врлина је то јер је то што јесте. Жена и када прича и када пише. И шта онда друго да радите него да је слушате и гледате и радите што вам каже, па и онда када се не слажете са тиме. Чудо су жене када су жене, отварају нека тајна врата љепоте и имају кључ за улазак у одаје до којих мушкарац никада не би дошао да нема њих-жена! Ваљда би Александра, Кенана и Драгиња могле о томе мало да размисле!
Негдје сам прочитао један коментар да је Александра задњим наступом изгубила шансе да се уда. Ужасно, али тачно!
