Ако смо од праха земаљског створени, мора ли нас се на то непрестано подсећати и немилосрдно на земљу спуштати? Та ми смо и одуховљена, небеска бића, дотакнута Светим Духом. Човеков пад, иако трајно стање – до Спасења – не значи да је он у земљу закопан, сахрањен, и да не може стремити према истини, доброти, љубави и вечности.
Рађамо се слободни, радосни, са готово неограниченим могућностима. Откривамо свет прометејски, сусрећемо се сваког часа са лепотом – први пут, учимо да именујемо ствари, кроз говор – учимо да мислимо; истовремено се учимо вечним моралним законима, чудима живота и стварања. Учимо да врлину, коју у себи носимо, саобразимо људским правилима, која често нису ни доследна, ни заиста исправна. Коначно, учимо се употреби, користи, прагматичности, учимо преживљавању више него живљењу. Орезујемо стабло свог бића: све некорисне избојке који пркосно ремете поредак, немилосрдно крешемо, руководећи се оним што је уобичајено, нормално, оним „што треба“ и „што сви раде“. Наши дарови – машта, таленти, стваралаштво и – занос, остају запарложени, закржљали, неискоришћени.
„Не заноси се! Од тога се не живи, то ти никад неће требати, боље гледај да радиш нешто корисно, ради као што сви раде, ради као што ЈА радим! Одрасти, уозбиљи се, скупљај, ситничаво згрћи као веверица своје лешнике, дружи се са корисним људима, одржавај везе са онима који ти могу затребати, мани се идеала, савиј кичму, учлани се у странку, види неку НВО, види да нађеш неку везу, храни се здраво, редовно вежбај и пиј пуно воде, не може шут са рогатим, учи се корисним вештинама и знањима, роди децу, уштрој децу, упиши децу на неки спорт и обавезно на страни језик, а то што пишеш, где мислиш да објавиш, матурирај, дипломирај, докторирај, испланирај, купи аутомобил, купи стан, стави алуминијумске прозоре и ЛЕД расвету, уплаћуј у пензиони и здравствени фонд, остави нешто, злу не требало, батали те глупости, ти си одрастао човек, то ћеш кад одеш у пензију. Не заноси се.“
„Не заноси се“ – морализаторско је квазимудро поповање које исисава сок живота. Оно подразумева да се нема довољно вештине у преживљавању, ни памети за схватање света. Оно почива на рационалистичком, утилитарном схватању човека, који је онда осуђен на збир својих постигнућа (унапред сведених само на оно што се рачуна као корисно и потребно). Човек бива осуђен на нормалност која је тренутно у оптицају, а коју увек одређује и спроводи неко други – некаква умишљена елита која има тапију на дефинисање људског. Помислимо само: да ли би се свет икада мењао, да ли би били могући пробоји у култури, науци, техници, уметности, да ли би се народи покретали на сеобе, ослобађање од ропства, оснивање градова и држава, да није било сасвим непрагматичног заноса који их је покретао, а да нису били сасвим уверени и у изводљивост, а камо ли исплативост својих подухвата? Занос увек подразумева нерационалну, духовну компоненту: уметнички занос, стваралачки занос, љубавни занос, боготражитељски и богољубиви занос, слободарски занос, идејни занос. Занос подразумева унутрашњу неспутаност која доноси радост и снагу и у најтежим тренуцима; занос – а не прагматичност – омогућиће опстанак и раст и у најтежим, најоскуднијим околностима. Уколико њега нестане – то значи да је човек престао да стреми, да се нада и да се радује. Он може бити ванредно успешан и „остварен“, имати „све што треба“ – а да је заправо тек празно, сасушено стабло, савршено вертикално – из кога је живот потпуно ишчилео.
Депресија ће ускоро постати најраширенија болест данашњице; а депресија би се могла једноставно дефинисати као потпуни нестанак животног заноса.
Занос се онда настоји изазивати вештачки – употребом психоактивних супстанци, или прописаном медицинском терапијом која треба да човеку дода живот који је из њега претходно исисан. У материјалном свету, занос се редукује у страст; страст подразумева потребу за поседовањем, па љубавни занос постаје промискуитет, нимфоманија, пријапизам, религијски – ситничави догматизам; уметнички – колекционарски бизнис, авантуристички занос откривања – каква коцкарска или ина страст. Може то бити и гола конзумеристичка страст каква је опсесивна куповина, или „бинџовање“ Нетфликса. Страст уистину може да уништи и човека самог, и оне који су у његовој околини.
Занос, међутим, будући да није везан за објекат/објекте, представља радост у самом чину посматрања, стварања, стремљења, веровања, надања; он је оптимистичан јер је самом себи довољан. Не мора се нешто „имати“ да бисмо осетили радост. Као такав, некористољубив и непрагматичан, он је неразумљив већ отврдлим, окамењеним људима; и из тог неразумевања јавља се страшан отпор који се одмах (и увек) мора демонстрирати. Јер, ништа више не смета јаловом и умрлом човеку него присуство здравог, живог и ведрог бића које упркос свему још може да се чуди, диви и радује лепотама чак и у овом, палом и страшном свету.
Зато је једини одговор који има смисла дати на мантру „Не заноси се!“ – „Носи се!“
Извор: Стање ствари
