Све самљи су људи града. Благодарим тој пасији.
Није више безнадежан мој фамозни живот пасји.
Ритуално, свакодневно, длаку глади и веже ме
Мој господар и службеник – сви пропрате нас, кнежеве.
О, вековно понижене, заштитио Устав нас је,
Зајемчио расна права, чинодејство службе пасје.
Власти, струка и наука усвојише све одредбе
Да уваже најнужније обреде нам и потребе.
Травке њушкам, испитујем – нужда већа, нужда мала.
Неупитна имам права на светињу ритуала.
Шта ја имам са короном (било који од типова!)
Кад проводим живот пасји, ослобођен бар грипова.
Омогућим, о поноћи, свом човеку дах слободе
И водим га куда хоћу – нећу да ме други воде.
На зидове собне режи, на најближе арлауче
Тип човечји без љубимца. Али, ништа не науче.
У Београду, 27. априла 2020.
Извор: Стање ствари
