Пише: Жељко Пантелић
Међу грађанима Црне Горе је поприлично распрострањен тзв. донкихотовоски синдром. У психологији се он везује за поремећај који се појављује у случајевима грчевите борбе за циљеве који не воде ка реалном, позитивном резултату или решењу. За оне који нису читали Сервентесово књижевно ремек-дело: Дон Кихот је разуман, разборит, дарежљив и пријатан човек за друштво, све док се не поведе прича о витезовима и витешком понашању када губи сваки контакт са реалношћу и постаје неурачунљив.
У претходним деценијама смо се нагледали и наслушали веома честитих људи који све кажу добро и одмерено док се не дотакну историје: Дукље, Његоша, краља Николе, Карађорђевића, Подгоричке скупштине, зеленаша, аутокефалности цркве, четника и партизана, црногорства и српства, заставе, химне, језика. Са обе стране идентитетске арене у Црној Гори, без разлике, донкихотовски синдром непогрешиво погађа: таман човек помисли да су се дозвали памети и да би могао да потпише сваку њихову реч, они поново наседну и почну да претварају историју у идеологију или религију тражећи нове прозелите и следбенике.
Председник Црне Горе Мило Ђукановић је конструисао добар део своје политичке каријере и успеха на тој девијацији црногорског друштва у коме се историја своди на слушкињу политике. Од претрпљеног пораза на изборима, лидер ДПС-а игра на карту продубљавања подела у Црној Гори, рачунајући да је Орвелова максима “Незнање је снага” и даље валидна за његову циљну бирачку групу. То се најбоље видело када је Ђукановић Његошеву капелу дефинисао као цркву Карађорђевића. Том изјавом, на крајње малициозан начин, Ђукановић се није обрачуновао само са Карађорђевићима већ са митрополитом Амфилохијем и Његошем. У очима Ђукановића и црногорских националиста, обнова Његошеве капеле није испуњавање воље владике Рада, већ победа митрополита Амфилохија коју они не смеју да дозволе, као што не могу да поднесу оно што Његош симболизује.
Тешко је поверовати да је вишеструки председник и премијер Монтенегра толики игнорант историје властите државе да не зна да је капелу подигао сам Његош у славу свог стрица Светог Петра Цетињског, да му је последња жеља била да у њој буде сахрањен, да је срушена по наредби окупаторске Аустроугарске војске а да је цео посао око њене рестаурације планирао, организовао и водио тадашњи црногорско-приморски митрополит Гаврило Дожић који ће, касније, постати српски патријарх. Краљ Александар јесте финансирао обнову капеле, али приписати је у његове задужбине једнако је бесмислено као када би неко у Риму рекао да је данашњи Колосеум Дијега Дела Валеа, пошто је маркеђански “краљ обуће” финансирао са 25 милиона евра рестаурацију најчувенијег амфитетра који су изградили отац и син, Веспазијан и Тито, готово две хиљаде година раније.
Зашто је Ђукановић посегнуо за очигледним историјским фалсификатом да су капелу изградили Карађорђевићи? Одговор је прилично једноставан и долази из школе чији је изданак црногорски председник. Бивши комунистички чехословачки шпијун Ладислав Битман је још 1983. године обајвио књигу “КГБ и совјетско дезинформисање” у којој је открио основна правила за ширење лажних вести и девијантних информација комунистичких обавештајних служби, из које су се испилиле и све безбедносне агенције у републикама бивше Југославије. Један од кључних постулата је да свака дезинформација или лажна вест мора да одговара ставу које је општеприхваћено од циљне групе.
Семе, еуфемистички речено, негативног односа дела грађана Цетиња према Србима и Србији, налази се у династичком сукобу између унука Александра Карађорђевића и деде Николе Петровића. Југословенски краљ и његов премијер Никола Пашић нису били ни мудри ни далековиди као Вилхелм I и Ото фон Бизмарк. Немачки кајзер и гвоздени канцелар су испоштовали Баварску због држања у Пруско-француском рату тако што су јој оставили аутономију у Другом рајху, а краља Лудвига II на трону Баварске. Карађорђевић и Пашић су урадили све супротно и поред тога што је црногорска жртва, пропорционално, била много веће од баварске.
Довољно је поменути Карађорђевиће и код Цетињана и одређеног броја грађана Црне Горе ћете изазвати толико негативну реакцију да нема те лажи у коју они, ако је у негативном контексту, не би поверовали и били спремни за акцију. Ђукановићево подметање кукавичијег јаја како је Његошева капела црква Карађорђевића, у делу црногорске јавности се савршено препознаје у поруци карикатуре Даниела Паза у којој ћерка упозорава оца који седи за компјутером и чита вести: “Не, тата… то је факе неwс”. А он јој одговара:”Али, како може да буде лажна кад каже управо оно што ја мислим”.
Одговори на питања зашто су Ђукановић и његово “министарство истине” – још мало Орвела – толико хиперпродуктивни у креирању нове историје Црне Горе и Црногораца налазе се у чувеном есеју француског филозофа Ернста Ренана са насловом “Шта је нација?”, представљеног на Сорбони 1882. године. По Ренану нација није једна династија (може да се угаси), није један народ (све европске нације су микс различитих народа), није језик (он помаже да се уједини, али не присиљава), није религија, није ни територија, није ни заједнички интерес. “Нација је – тврдио је Ренан – духовни принцип састављен од два елемента: прошлости и садашњости. Први је богато наслеђе сећања (славне победе и велике жртве), а други је тренутни консензус да се живи заједно, односно свакодневни плебисцит грађана да је опортуно жртвовати део властитих итнереса у корист саме нације”.
Претходно речено објашњава зашто је неопходно држати Његоша у Мештровићевом соцреалистичком, хладном и туробном маузолеју. Постоји ли већи барјактар заједничког наслеђа Црногораца и Срба од Његоша, већи песник победа, пораза и јуначких постигнућа? Држава Црна Гора је опстајала вековима на косовском миту, на песмама о Кнезу Лазару и Обилићу, а не о краљу Стефану Војиславу, Бодину и Дукљи. У црногорским брдима се гуслало о боју на Косову, а не о Туђемилском пољу. Да није било Косовског мита, Ђукановић не би имао шта да обнови 2006. године. То је чињеница која може да се свиђа или не. У књизи “Montenegro, the Crime of the Peace Conference”, америчког архитекте и дипломате Витнија Ворена, коју су првоборци обнове државности Црне Горе цитирали као Библију, се наводи да су Црногорци (мисли на простор Црне Горе), једнако као Срби (односи се на Србију), славили заједничку средњовековну прошлост пре битке на Косову пољу и да су певали народне песме о Цару Лазару као националном јунаку, уграђујући их у темеље државе.
Да је Ђукановић мало духовитији и да не темељи своју политику на србофобији могао би да парафразира Данила Киша када су га питали о Достојевском: “Немам ја проблем са Његошем и Косовским митом, него са онима који га обожавају”. Вероватно би се изненадио колико би истомишљеника нашао међу грађанима Црне Горе и Србије, много више од 88 потписника и не би му требала музичка подршка Марка Перковића Томпсона, како на РТЦГ, тако ни на Цетињу.
Извор: нова.рс