Пише: Милослав САМАРЏИЋ

Млада генерација историчара куца на врата, а старима – комунистима – је све теже да врата држе затвореним. То се одлично види по докторској дисертацији Радета Ристановића, под насловом “Облици отпора у окупираном Београду (1941-1944)“. Дисертација је одбрањена ове године, на Универзитету у Новом Саду. Ристановић је написао до сада убедљиво најбољи, а вероватно и најобимнији рад на ову тему (729 страна, са 2.663 фусноте, углавном са позивом на документа), иако му је ментор био један од највећих комуниста међу историчарима, др Предраг Марковић, актуелни помоћник председника Социјалистичке партије Србије. Дакле, партије која је под тим, и раније под два комунистичка имена, на власти у Србији од краја 1944, са изузетком од свега четири године (2000-2004), и која на све начине покушава да заустави, како је њихов оснивач, Карл Маркс, говорио, “точак историје“.

То што је стари Марковић био ментор младом Ристановићу, најпре је утицало на наслов дисертације. Реално, наслов би требало да гласи: “Отпор Краљевске Југословенске војске (четника) у Београду од 1941. до 1944. године“. То се заиста и види у овој дисертацији. Ристановић, поред осталог, наводи и следеће: “На послератном ислеђењу упитан од стране иследника да одреди кључног непријатеља немачке обавештајне службе на територији окупиране Србије, Лудвиг Тајхман је одговорио да је на овом простору као главни противник `иступао` Равногорски покрет и да је исти у њиховим очима био ‘ништа друго но једна енглеска помоћна армија на Балкану’.“

Међутим, пошто досадашњи “научни“ радови о београдским илегалцима, четнике или нису помињали, или су их помињали као “сараднике окупатора“, то није могло тек тако да прође. Дисертација је подељена на три дела: цивилни отпор, комунистички покрет отпора и београдски равногорци. Тим редом, с тим што је други део обимнији од трећег. Не много, негде за десетак страна, али је обимнији. Опет, реално, прва и друга глава могле би да се сведу на по један краћи одељак, док би трећа морала бити вишеструко увећана.

Да је овако требало учинити, такође се види из Ристановићеве дисертације, јер је он одлично одрадио “домаћи задатак“. Када је реч о комунистима, пописао их је “у главу“ и навео шта су тачно радили у престоници. Наравно, цена је непотребно детаљисање, јер на десетинама страница читамо појединости о пресецањима неких телефонских каблова или покушајима паљења аутомобила.

Најуспешнија акција комуниста било је паљење возила у гаражи “Форд“ у Гробљанској улици (данас Рузвелтова), 26. јула 1941. Запаљено је 19 камиона и аутомобила, а 10 аутобуса је тешко оштећено. О овоме је снимљена једна епизода ТВ серије “Отписани“, с тим што је кључни детаљ изостављен: гаража уопште није била чувана.

Највећа акција четника не може се уочити у овој дисертацији, али, поређења ради, у једном моменту на железничкој станици у Лапову “лежало“ је 150 покварених железничких вагона. Ако је капацитет ових вагона сто пута већи од капацитета оних 19 камиона и аутомобила, то и даље не би била реална сразмера простора који би комунистички и четнички илегалци требало да добију у једном раду. Пошто је ово само један пример саботаже београдских четничких илегалаца.

Уочи рата, КПЈ је у Београду имала око 224 члана, што је податак који се веома ретко може наћи. Делује реално, јер их је у целој земљи било око 1.500, а у Крагујевцу, на пример, око 107 (пошто су овде довођени “најбољи кадрови“ из целе земље, од Лазара Колишевског из Македоније, до Отокара Кершованија из Ријеке). Чланове Савеза комунистичке омладине (СКОЈ), Ристановић процењује на 400 до 500. Он се овде определио за до сада најнижу процену, коју је некада дао др Венцеслав Глишић, “позивајући се на грађу КПЈ“. Саму грађу јавност није видела, тј. нема конкретних доказа да је СКОЈ у Београду имао толико чланова, већ некоме треба да се верује на “часну партијску“. Узгред буди речено, велике парламентарне странке имале су много више омладинца, а највише су их имали Соколи. На “часну партијску“ процењен је и број симпатизера Комунистичке партије у престоници – око 2.000.

Шеф београдских илегалаца – оно што би требало да је “Тихи“ у ТВ серији “Отписани“ – био је Милош Матијевић, столар из Керестинца у Хрватској. Други човек био је адвокатски приправник из Црне Горе, Ђуро Пуцар Стари. Он је био један од ретких са завршеним факултетом, али и школом резервних официра, па се појављивао и у улози инструктора.

Специјална полиција је до краја рата ухапсила укупно 880 чланова КПЈ, скојеваца и комунистичких симпатизера у Београду. Они су доживели следећу судбину: “41% је стрељано, 18% пуштено након издржавања казне, 15% одведено је на принуди рад, 13% нисмо успели да утврдимо даљу судбину, 8% је спроведено у Смедеревску Паланку (љотићевски завод за преваспитање – прим. М.С.), 3% убијено је током истраге и 2% предато је другим деловима окупационог режима.“

Највише акција комунисти су у Београду извели током 1941, а највише хапшења било је током 1942. године. После тих хапшења, комунистичка организација у Београду, у правом смислу речи, није ни постојала. Ово су такође подаци који се крију од јавности, уз остављање утиска да је малте не пола Београда стало уз једног бравара и једног столара из Хрватске. У стварности, дакле, њихов број – чланова партије, СКОЈ-а и симпатизера – једва да је прелазио 1.000 и то су махом били млади и слабо образовани људи. Реч је не само о општем, већ и о војном образовању. На пример, комунисти су имали три радионице за израду експлозива и све три су експлодирале у покушајима да се направе паклене машине, са фаталним исходима.

Ристановић наставља: “Пример који најбоље сведочи о неефикасности београдских комуниста у овом периоду, јесу покушаји паљења и онеспособљавања моторних возила. Од 14 акција оваквог карактера (не рачунајући поменуту гаражу – прим. М.С.), ни једна није резултирала паљењем возила у потпуности, пет пута регистрована је мања материјална, а остале акције нису проузроковале штету.“

Када је реч о атентатима, статистика је следећа:

“Од предратног и бољшевичког искуства у извођењу атентата, комунистички илегалци у Београду могли су само да акумулирају теоретско знање. У поглављу о кадровским капацитетима истакли смо да београдска организација није имала људе који су били обучени за извођење атентата… За разлику од појединих других градова и покрета отпора, комунистички није успео да током окупације изврши атентат на официре и службенике вишег ранга… Након 31 акције мете су доживеле следећу судбину:12 (39%) је остало неозлеђено, 10 (32%) је рањено и 9 (29%) је убијено. Атентатори који не могу да се договоре ко ће да пуца, који успевају да искористе оружје, али не погађају мету…“

Ристановић више пута и директно разбија митове из комунистичке историографије. Он наводи цитате из њихових књига, па онда закључује: “У релевантним изворима нисмо могли да пронађемо утемељење за ове тврдње.“ Или: “Образложење ове врсте у контрадикцији је са фактографијом“. Када су у питању књиге или чланци четника, нема оваквих закључака.

Највећа мана дисертације, у делу о комунистима, лежи у прећуткивању сарадње Тита и његових другова, као и совјетске амбасаде у Београду, са Немцима, у периоду пре 22. јуна 1941. године. Ристановић је то морао сазнати, али, изгледа, превагла је Марковићева одлука.

Четници се у целом раду називају неправилно, као и иначе у званичној историографији. “Равногорска војна организација прошла је пут од Команде четничких одреда до Југословенске војске у отаџбини, од четничких јединица до група корпуса и покушаја формирања редовне војске“, пише, на пример, Ристановић.

Док је правилно: Команда четничких одреда Југословенске војске, а потом ЈВуО као део Југословенске војске. Увек је кључно “Југословенска војска“, али, и даље постоји забрана да се то каже, управо због оног с краја реченице: “…покушаја формирања редовне војске“. Војска је, дакле, била редовна (регуларна), а герила је само начин ратовања и нема везе с тим да ли је војска редовна или нередовна. Међутим, војска је по дифиницији једна у држави, и ако би комунисти признали ове просте чињенице, пала би у воду њихова ненаучна теза о “два покрета отпора“ или чак “три српске војске“ (трећи су квислинзи). И јасно би се видело да су заправо они били нередовна војска, тј. паравојна формација.

Исто тако, за главно политичко тело, Ристановић, као и сви други, каже Централни национални комитет. У употреби је и термин ЦНК Рваногорског покрета, али не сме се рећи како се то тело заиста звало: ЦНК Краљевине Југославије. Јер, они сматрају да Краљевина није постојала од априла 1941.

Нека врста оснивачког састанка београдске војне четничке организације одржана је 17. маја 1941. године (у кафани “Шест топола“, која и данас постоји, а под фирмом да је некоме од официра тога дана крсна слава – прим. М.С.) За команданта је изабран мајор Жарко Тодоровић “Валтер“, елитни официр Обавештајног одсека Главног ђенералштаба. После Тодоровића, најистакнитији командант био је капетан Александар Михајловићев “Вили“, његов колега из поменутог одсека у Ђенералштабу. Ристановић пише:

“Подаци из војничке каријере у међуратном периоду Михајловића наводе нас на закључак да су водећи људи ЈВуО спровели конкурс за место команданта Београда, сумњамо да би нашли идеалнијег кандидата од овог официра.“

Било је ту још сјајних официра. Посебна вредност Ристановићеве дисертације је што доноси биографске податке за велики број људи, који не смао што нису познати, него их је и веома тешко наћи. На пример:

“Константин Хаџи Илић тајно име ‘Тони’ рођен је 17. маја 1913. у Београду. Потиче из угледне банкарске породице, отац му је био потпредседник Српске трговинске банке. Након окончања основне школе и гимназије Илић је завршио Нишу школу Војне академије у 59. класи… Током Априлског рата био је поручник у рефлекторском одељењу које је бранило Београд. Повукао се преко Сарајева у Херцег Нови где је заробљено до стране италијанске војске. Депортова је у заробљенички логор у Аверсу у коме је провео око годину дана. Пошло му је за руком да побегне заједно са 12 официра и да се домогне Београда у јуну 1942. У Равногорски покрет у јулу 1942. укључио га је Жарко Тодоровић који му је предавао у међуратном периоду. Ухапшен је од стране немачке полиције у марту 1943. и након ислеђења стрељан у августу исте године“.

Ристановић поименице помиње око 200 официра и подофицира – старешина београдске илегалне војне организације. Према извештају “Вилија“ с почетка 1944, ови официри имали су под командом следеће људство: “„5.119 људи, а од тога за сигурну акцију у првих 24 сата – 3.398 наоружаних људи, 80 возила и 4 радио станице.“

Међутим, Ристановић не верује у ове цифре, наводећи:

“Као и у случају других делова ЈВуО и београдска организација пријављивала је целокупан број људи за који је сматрала да би пуном мобилизацијом могла да прикупи. Несумњиво да је стваран број људи који је организовано радио био знатно мањи од наведеног. Ово је најуочљивије прегледом формацијске попуњености београдских корпуса“.

Негирање не звучи уверљиво, из више разлога:

– Капетан Александар Михајловић се у целом раду приказује као неко ко по цену живота не би слагао, док се овде као лажан представља један од његових главних извештаја. И само тај.

– Јединице су заиста пријављивале људство на овај начин – толико укупно, а толико под оружјем. Штавише, пријављивано је мање људи с оружјем, у страху од прерасподеле наоружања, али тај фактор је у случају Београда искључен. Према томе, ако је “Вили“ написао да има 3.398 наоружаних људи, онда их је заиста толико и имао.

– Поменута формацијска попуњеност, коју Ристановић даље у раду наводи, односи се само на штабове, тј. он није пронашао листе регрута. Вероватно, због тајности, нису ни постојали, али закључак да у ствари регрути нису постојали, нема логике. Нелогичан је и следећи закључак:

“Војна организација која се састоји само од људима у униформи није могла самостално да функционише и испуни све захтеве које намеће деловање у урбаним условима окупираног града. Ограниченост слободе кретања за војнике који су били под константом присмотром био је један од главних ограничавајући фактор.“

 

Наиме, ни један илегалац у Београду није носио униформу. Они су мењали лични опис, облачили су се неупадљиво, и сл, а наравно, нису јавно носили оружје.

Сем тога, 1. београдски корпус, од укупно пет, имао је један униформисан и наоружан батаљон у селима на ободу Београда.

Даље, “Вили“ је имао своје јединице и у Недићевој “Српској граничној стражи“. Реч је о формалним недићевцима, под потпуном контролом четника. Највећа јединица ове врсте у Београду, јуна 1944, имала је преко 500 људи, наоружаних са 500 пушака и седам пушкомитраљеза, са по 500 метака на пушкомитраљез и по 60 на пушку.

Сем војне, четници су у престоници имали и цивилну организацију. На њеном челу били су адвокат др Војислав Вујанац (Ристановић за њега каже само: политичар), пензионисани чиновник Министарства саобраћаја Јован Пашић, Миодраг Мима Марковић, син професора Београдског универзитета Боже Марковића (иначе члана ЦНК КЈ), др Младен Жујовић, др Властимир Петковић, Драган Бојовић, Ђорђе Јањић, др Војин Андрић…

Средином 1943. Цивилни штаб је преименован у Управни штаб, на челу са инжењером Бором Раденковићем. Међу истакнуте цивилне илегалце спадао је и инжењер Лука Шпартаљ (рођен 30. октобра 1898. у Београду, завршио факултет у Гану, Белгија, власник једне фабрике).

Поред војног и цивилног, генерал Дража Михаиловић основао је у Београду још један штаб, на челу са инжењером Петром Милићевићем (“Анте“). Како наводи Ристановић, ово није било одраз неповерења према војном и цивилном штабу, већ “потребе да се у најважнијем граду у окупираној Југославији обезбеди још један канал који ће извршавати специјалне задатке за Врховну Команду“. Први међу овим специјалним задацима била је сабоитажа.

Посебан је био и Омладински штаб, а веће јединице, попут Горске краљеве Гарде капетана Николе Калабића, имале су у Београду сопствене илегалне мреже.

Ристановићева општа оцена четничке београдске илегале гласи:

“Београдски равногорци градили су своју организацију и методологију рада од темеља, суочени са условима рада у окупираном граду и без могућности да се у већој мери угледају на примере из прошлости. Оваква полазна основа није донела превише лутања у тражењу одговарајућег организационог модела и војноцивилни кондоминијум показао се као адекватан оквир за рад у овом граду. Услови које смо навели били су највећа сметња успостављању војне организације, посебно формирању корпуса. Из анализе састава појединих корпуса, бригада и батаљона јасно уочавамо да београдска организација није успела да у потпуности изврши ово наређење Михаиловића. Цивилни део београдске организације без сумње је представљао његов мотор и покретачку снагу, што је и разумљиво с обзиром на кадровски састав истог. Због важности Београда први човек равногорске организације није желео да држи само „једно жезло у ватри“ и стварањем паралелних независних организација обезбедио је константно деловање и извршавање специјалних задатака. Формирана је и омладинска организација о чијој снази довољно сведочи чињеница да је Штаб 501 постао надлежан за целокупну територију Србије“.

Овоме се нема шта додати, сем необичног става о војној организацији – повезаног са неповерењем у њено бројно стање – која је такође имала изванредан кадровски састав.

Као неке од мера конспирације, Ристановић наводи одржавање састанака у паркићу испред Ратничког дома (седиште Гестапоа), онда стављање кључних људи из квислиншког апарата, који су радили за четнике, под слово З, као и пресвлачење у немачке униформе. Ово пресвлачење било је доста заступљено у ТВ серији “Отписани“, али, како изгледа, комунистички илегалци никада то нису извели.

Саботажне акције у саобраћају, индустрији, рудницима – уопште у свему што користи Немцима, Врховна команда је наредила фебруара 1942. године. Ристановић наводи низ примера тих акција, али, то је далеко од реалног броја (можда се више може наћи у Бундес архиву; у Србији, свакако у Војном архиву, али изгледа да Ристановић није прегледао довољно кутија докумената Врховне команде).

У дисертацији нема довољно података ни о новцу и материјалним средствима које су београдски илегалци послали за војску на терену. То су такође подаци које је тешко наћи, али, у овом поглављу се морала макар направити разлика између југословенских и недићевских динара (мешају се, а први су имали златну подлогу, док су други вредели много мање).

О атентатима четничке илегале у престоници, Ристановић каже:

“Супротно филмографском стереотипном приказу четника који употребом хладног оружја без разлога убијају по Београду, расположиви примарни извори показали су да је равногорска организација у Београду бирала своје мете. На нишану нашли су се колаборационисти, комунисти и доушници полицијских и обавештајних органа за које је организација процењивала да наносе највећу штету покрету. Пример убиства Масаловића и Ђорђевића показатељ је да је Штаб бр. 2 (Команда Београда – прим. М.С.) био способан да организује и изведе атентате на највише дужноснике.“

Док је комунисте у престоници гонила Недићева Специјална полиција, четници су имали неупоредиво моћније непријатеље. Ристановић пише:

“Главне перјанице окупационог режима за борбу против равногораца били су службеници Гестапо-а који су радили у реферату ИВ А 3. На челу реферата налазио се СС- капетан Хајнрих Брандт, а функцију заменика обављао је Фриц Евердинг. За разлику од других одсека антиравногорски је имао бројно особље, јер се услед неповерења у највећој мери није ослањао на колаборационистичке полицијске структуре. Поред сопственог људства реферат ИВ А 3 успео је да изгради широку агентску мрежу.“

Поред Гестапоа, илегалце је ловила ј немачка војна обавештајна служба – Абвер.

Трећег великог непријатеља четника у Београду, Ристановић описује следећим речима:

“Обавештајна служба подређена Војном заповеднику за Србију Иц представљала је још једна од обавештајних структура која је била укључена у обрађивање ЈВуО комплекса. За ову тему важно је указати на личност мајора Фрица Милера. Овај официр за везу имао је једини стални контакт са Абвером и одобрење да добија информације од радио прислушног сектора, чиме је био упућен по свим линијама у антиравногорску делатност окупационог апарата. Има је своју мрежу агената и самостално је вршио и саслушавао лица која су ухапшена уз помоћ информација сакупљених прислушкивањем ЈВуО радио везе. Приликом хапшења равногораца по налогу Абвера и службе Иц употребљавана је Тајна војна полиција Гехеимен Фелдполизеи (ГФП) Группе 20.“

Четврти по снази непријатељ четника у престоници били су љотићевци:

“Изузетну ревност у праћењу рада ЈВуО показивали су припадници обавештајног одсека СДК, што је и размуњиво с обзиром на непријатељство које до последњег дана окупације владало између наведених фактора.“

Пети је био “Српски Гестапо“, на челу са Страхињој Јањићем, који се одвојио од љотићеваца.

Шести, и најслабији непријатељ, била је Специјална полиција, тј. њен Трећи одсек – Анти Д.М. одсек, на челу са руским емигрантом Николајем Губаревим.

“Равногорци су као противника имали једну од најбољих обавештајних служби тога доба“, закључује Ристановић.

Када је реч о четничкој илегали у Београду, највећа мана дисертације је што нема ни приближних података о броју ухапшених и стрељаних “Д.М. присталица“. Главни разлог, опет Марковићу на душу, може бити тај што је већ доста прецизно утврђен број ухапшених и стрељаних по основу комунизма. Ако је само у књиге логора на Бањици уписано око 22.000 имена, а комуниста је ухапшено 880, шта би јавност могла да закључи? Ако је стрељано око 400 комуниста, док се број стрељнаих на Јајинцима мери десетинама хиљада, како би Субнор, Социјалистичлка партија, и остали комунисти, и даље могли да иду тамо и убиру политичке поене?

(Слобода, гласило СНО у Америци, Чикаго, 10. новембар 2019)