Мили Боже, чуда големога,
Кад се шћаше у Гори до мора
Крађа цркве, поара Народа,
Грдна цркве, а већа Србаља,
Ту Вучићи нису ради кавзи,
Нит су ради Срби улизице,
Ал је рада Светог Саве раја,
Која више ћутати не може,
Ни трпјети ђавоља зулума,
Пак се диже мало и велико,
Па устаде јако и слабашно,
Па се крену младо и постаро,
Они чуше гласове предака,
Јавише се у сну пређедови,
Зајечаше клетве од светаца,
Те синуше луче по брдима
И барјаци дивни тробојени.
И да видиш чуда Божијега,
Как’ог свијет никад не виђаше,
Син се оцу радо придружује,
Ћерка мајку ведро пожурује,
Свеца носе на кућној икони,
Крст им часни освјетљује путе,
А гусле им разгаљују душу.
„Мањи поток у већи увире“,
Вјерни народ прекрио је земљу,
Сложно ходи, једном душом дише!
По Гори се вериже литије,
Мудри оци кријепе молитвом,
Вежу концем за вјечна Небеса,
Чила ђеца пјесмом зачињују,
Дивне дјеве красом обасију,
Ђеди кроче кораком јунака,
Расте дика у врелим грудима,
Пак се шири браћи на даљине,
Од Ловћена и модре Савине,
До Авале и Жрнова града,
Дивну Боку са Војводством веже,
Стару Зету с Душановим Градом,
Свјетлу зору он Србину јавља,
Да се диже и да се усправи,
Јарам збаци, на очи прогледа,
Да Светиње своје он сачува,
Српске земље опет да сједини,
Славу своју славан да светкује
Докле Сунце сија у вјекове!

Извор: Стање ствари