Злочин у Скеланима је назив за ужасан ратни злочин који су извршили припадници 28. дивизије муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине под командом Насера Орића 16. јануара 1993. године над недужним цивилима, мјештанима села Скелани, недалеко Сребренице у рејону Бирча, односно Средњег Подриња.
Тог дана за неколико сати убијено је најмање 70 Срба, махом жена, дјеце и стараца, а још дупло толико рањено. Најмлађа жртва овог масакра били су браћа Димитријевић: Александар од 5 година старости и старији Радисав од 11 година. Најстарија жртве покоља биле су Анђелко Павловић и Илинка Благојевић од 80 година живота.
Овај покољ се десио свега неколико дана послије оног у селу Кравица, општина Братунац, када су исти кољачи из Орићеве казнене експедиције њих 2.500 бојовника навалили на Скелане са истим мотивом истребљења.
Послије рата, Комисија за прикупљање доказа о ратним злочинима Републике Србске је доставила Тужилаштву Босне и Херцеговине све потребне доказе о злочину над цивилима у Скеланима, али ти предмети и даље стоје у фиокама. Хашки Трибунал такође није био заинтересован за овај случај. Иронија судбине је то што је Међународни кривични суд за бившу Југославију ослободио Насера Орића чак и по командној одговорности за злочине над Србима у босанском Подрињу 1990-их.
Према наводима из извештаја МУП-а РС допуњеног 2006. године и упућеног Тужилаштву БиХ, у раним јутарњим часовима 16. јануара 1993. године јединице тзв. Армије РБиХ извршиле су широк и систематичан напад на десетак слабо брањених српских села из више праваца: нападом из правца Кушићи – Жабоквице руководио је Насер Орић, а из правца Костоломци – Ћосићи нападом је руководио Зулфо Турсуновић, док је напад на Калиманиће предводио Един Алић. Цивилно српско становништво, које су браниле слабо наоружане сеоске страже, нашло се у окружењу готово са свих страна. Једини излазни пут водио је према Србији преко моста на Дрини. Они који нису успели да пређу реку убијени су у селима, а неки су заробљени и одведени у логор – затвор у Сребреницу.
Чињеница која упућује на то да је напад Орићевих јединица био систематичан у циљу уништења Срба као етничке групе на простору Скелана, јесте и дејствовање снајпера и убиства српских цивила на мосту на Дрини, као и убијање цивила који су покушавали да се спасу пливајући преко реке. Један од снајпериста који се посебно „прославио“ у убиствима цивила, према исказима већег броја сведока, био је Орићев блиски сарадник Сафет Омеровић Миш. За свега неколико сати 16. јануара на мосту и по скеланским селима убијено је 69 људи, од којих су неки буквално унакажени. У документима уз извештај МУП-а РС приложена су 24 обдукциона записника које је потписао др Зоран Станковић са београдске ВМА, из којих се види да Орићеви војници нису имали милости ни према деци: хладнокрвно је убијен петогодишњи дечак Александар Димитријевић из Скелана, док је његов рођени брат дванаестогодишњи Радисав тешко рањен и од последица рањавања је преминуо шест месеци касније.
Према извештају МУП-а РС, две трећине убијених Срба били су цивили, рањено је 165 мештана, док се од 30 заробљених Срба, половина никада није вратила из сребреничких затвора, где су, према исказима сведока, били виђени. А још четворо људи се воде као нестали.
Милица Димитријевић, мајка убијених дечака Александра и Радисава, давно је испричала истражним органима РС како су побијена њена деца, али то тужиоцима ни у Хагу, ни у овој земљи, изгледа, није много значило.
-Нас седморо смо у аутомобилу бежали ка Бајиној Башти у Србији, када су нас напали испред Станице полиције у Скеланима. Малени Александар седео је на задњем седишту, јер сам се плашила да ће га погодити ако буде био код мене на предњем седишту. Упркос томе, успели су да ми убију и Александра и Радисава…..Моја деца нису била наоружана, али муслимански војник јесте – носио је снајпер из којег је погодио двоје недужне деце која су покушала да потраже спас….Тада ми је рањен и петнаестогодишњи Славиша, којег мајка још једино има. Једва је тада преживео рањавање. И нико није одговарао за то, каже Милица Димитријевић.
Истог тог дана, тридесетогодишња Гордана Секулић убијена је док је покушавала да пређе мост, док су њена два мала детета, на срећу, преживела. Бранка Јаковљевић из засеока Жарковићи и њен деветогодишњи син Дејан су рањени, али су имали срећу да преживе.
-Сви смо били у кући и спавали када су нас пробудили пуцњи. Пробудили смо децу и истрчали из куће. Стискајући за руку сина, само сам молила Бога да ми деца остану жива. Неколико метара од куће погодио ме је метак и пала сам. Сестра мог мужа покушавала ми је помоћи, али сам вриснула: ‘Остави ме и спасавај ми децу!’. Послушала ме, а ја сам се откотрљала до оближњег грмља. Онда сам видела како пада мој син Дејан. И он је био погођен, али су га укућани успели однети, сведочила је Бранка.
Наредна два дана и целу једну дугу ноћ, не знајући шта јој се са сином догодило, она је провела кријући се у грмљу.
-Чула сам дивљање муслиманских војника, међу којима је било и жена које су палиле и пљачкале српске куће. Слушала сам како псују, како прете да ће нас све поклати…… Сирота Роса Неђић од 50 година била је побегла испред њих из засеока Двиздовићи и спас потражила код нас у Жарковићима. До дубоко у ноћ слушала сам њене крике и јауке, како је муче. После је више нисам чула….. Била је мртва. Мени је рана крварила, губила сам крв. Када су муслимански војници отишли и ја сам, не могавши више да издржим муке и болове, почела дозивати комшије Димитријевиће. Онда је наишао комшија који ме чуо, испричала је Бранка Јаковљевић. Увече је сазнала да јој је дете преживело, али да је остала без мужа.
Дан раније, и Милени Миловановић погинуо је муж Миленко, братић Томислав Богдановић и још неколико рођака. Милена каже да су цео дан провели под мостом, јер се од пуцњаве прећи није могло, а Дрина је била дубока и под сталном ватром. Они снажнији и одважнији спас су покушали да потраже пливајући у леденој Дрини.
-Сила је био мој син Алекса. Није му било равног пливача. Препливао би он Дрину да га душмани у реци не погодише, одсечно каже отац Дражо Глигић, чији је млађи син Горан тог дана тешко рањен.
Миленија Митровић је 16. јануара била заробљена у свом дворишту са још шест чланова своје фамилије. Њеног супруга Радивоја злочинци су заклали.
-Заробили су нас и тукли водећи према селу Пољак. Ту су ме натерали да носим врећу опљачкане пшенице до 20 километара удаљеног села Карачићи. Тукли су нас и у логору у Сребреници где сам провела три седмице до размене. Од батина ми је била сломљена вилица, избијени сви зуби. Сваки дан су нас тукли, мало шта давали да једемо. Од последица мучења, које је трајало три седмице, убрзо је умрло четворо, испричала је Миленија.
Станоје Митровић сведочи да је након два дана, када је дошао кући, затекао унакажене лешеве по дворишту и у суседним баштама.
-Деветнаестогодишњу Митру Ристић нисам могао препознати колико јој је лице било искасапљено. Заклали су и непокретну старицу Даринку Митровић за столом у њеној кући. Зар је она представљала некоме претњу, пита Станоје.
Цветко Ристић из засеока Кушићи у нападу сребреничких јединица тзв Армије РБиХ остао је без целе своје породице: оца Новака (42), мајке Иванке(43), сестре Митре(18) и брата Миће(15), за чијим посмртним остацима још трага. Цветко је тај дан само пуким случајем преживео, јер није био у кући. Имао је тада свега 13 година.
-Само да ми је наћи Мићине кости да га сахраним. Било би ми бар мало лакше. Мићу је одвела Орићева војска. ‘Јунаци’, диверзанти, заробили су дете. Ко зна како су га убили, како су га мучили….. Мићи је пресудио Зулфо Турсуновић, Орићев командант. Он је умро у осамдесетој години и никада није кажњен за ово зло, прича Цветко.
Извор: Херцеговац.нет
