Пише: Спасоје Томић
Много је људи ових дана писало о тзв. закону о слободи вјероисповјести. Углавном су се јављали сви они који имају нешто да кажу на ову тему. Ипак у мору оних који су износили мишљење, мени је за око запао извјесни Марко Шпадијер. Шпадијер је један од оних који бране овај закон, иако је сам закон више него накарадан, усмјерен против једне вјерске заједнице, у овом случају СПЦ и њених епархија у Црној Гори. Дотична особа, не могу рећи господин, јер је његов текст препун мржње, и то не било какве него србомржње, нам је у стилу најбољих усташких идеолога написала памфлет папагајски понављајући све оно што свих ових година слушамо од дежурних дукљанских лапрдала, почевши од Живка Андријашевића званог Жика Милицајац, преко Драгутина Паповића и Шерба Растодера, завршно са Новаком Аџићем.
Шпадијер наиме, упорно као и горе побројани покушава да нам прода тестисе за бубреге, причајући нам бајку о постојању неке тзв ЦПЦ ( он је зове црногорска православна црква), иако је јасно да таква Црква никада није постојала на овим просторима, и да је НВО ЦПЦ псеудорелигијска организација чија скраћеница гласи Цетињски Путујући Циркус. Шпадијеру који као овештали комунистичко – проусташки кадар не може да схвати неке ствари, мора неко објаснити чињеницу да је у Црној Гори постојала само Цетињска митрополија, то јесте данашња црногорско приморска митрополија, која је и након насилног укидања Пећке патријаршије наставила заједно са Београдско карловачком митрополијом да одржава континуитет горепоменуте Патријаршије, а у прилог томе за незнавеног ШПАДИЈЕРА говори чињеница да су Митрополити цетињски носили титулу егзарха трона Пећког, а носе је и дан данас.
Пошто смо разјаснили питање Цркве, сада ћемо се осврнути на кованицу коју је у тексту често употребљавао Шпадијер. Та кованица је великосрпство. По Шпадијеру великосрпство је када не дозвољаваш једном провизоријуму званом Монтенегро да отима храмове које су правили Немањићи, Црнојевићи, Балшићи, Петровићи, и остали вјерни народ српски, који је изградио Црну Гору. Великосрпство је по Шпадијеру, када тражиш да српски буде службени језик ( уз већ постојећи цг језик) јер га говори највећи број грађана. Великосрпство је по Шпадијеру када се бориш да се Срби у ЦГ не дискриминишу при запошљавању, великисрпство је по Шпадијеру опет када волиш и истичеш тробојку Петровића и пјеваш “Онамо намо”! Шпадијер је уосталом као и Михаило Лалић упао у својеврсну замку, односно живи у заблуди, на пример Лалић је иза сваког жбуна и камена видио по минимум два четника, док Шпадијер у свему види великосрпство које као идеологија није никада постојало, већ су се Срби вјековима борили да ослободе ону како су их називали неослобођену браћу, која су им опет првом приликом забила нож у леђа.
Но, да резимирамо, и да схватимо зашто је Шпадијер ово написао. Наиме, као и сви комунистички апаратчици из доба Јосипа Броза Тита, и Шпадијер је један од оних који је настао у Брозовом Јајцу, обитавао у Брозовом ректуму, да би након смрти вољеног вође којег још није прежалио, прешао у ректум новодукљанског дучеа Мила Ђукановића. Та дисциплина коју Шпадијер врло успјешно упражњава деценијама зове се ректални алпинизам, и након читања његовог текста можемо рећи да је ову дисциплину довео да таквог стадијума да се не може јасно одредити гдје почиње Ђукановић, а гдје завршава Шпадијер.
(Аутор је историчар и члан ГО Нове српске демократије)
