‘-Више пута сам на тему Црне Горе рекао шта сам имао да кажем. Сад би имало смисла рећи нешто што ће разумети Американци, а не моји рођаци. У њину Црну Гору, у коју су ми забранили улазак, нисам никад ни улазио, а из моје Црне Горе нисам никад ни одлазио. Црна Гора је некад била једина земља где су Срби могли бити оно што јесу, а у 21. веку је једина у којој их власт приморава да буду оно што нису, рекао је Матија Бећковић.
Његову изјаву за „Курир“ преносимо интегрално.
Колико пута су људи пристајали на све само да би опстали. Тако је бивало и у Црној Гори све док им нису насрнули на веру, једино што им је преостало и што их је одржало на камену. Нестали би да су се препали и на то пристали. Истина, пре данашње власти нико никад није дошао на тако бестидну идеју. Та дружина се усудила да пљуне у душу свога народа, да хапси владике и свештенике, да етнички чисти војску Христову, у којој нема ни Грка, ни Јевреја, ни Срба. Не бих се зачудио да и за то имају нечију пријатељску подршку.
Не знам ко ће победити на следећим изборима, али се са ове даљине чини да је једино сигурно да ће владајућа партија изгубити. Ко год да победи – она неће. Истекао јој је рок употребе. Трчи почасни круг. Нигде никад та врста владавине није завршила друкчије.
Црна Гора је идеална за идеалне изборе. Могли би сви гласати пред камерама да све буде видно, чисто и јасно. Да буде слободна, а не заробљена држава. Нажалост, изгледа да је идеална и за сумњиве работе, од којих не одустају, иако их сваки дан хватају на делу.
Последњи час је да се и у Црној Гори деси оно што се још није десило једино у њој. А то значи да се промени власт која није промењена од 1945. године. И то на изборима, што се није десило никад. И да се све обави без крви. Најгоре би било да се поделе и побију и тако утврде ко је бољи. Садашњи духовни апартхејд и мир такође не решавају ништа.
Гласачким листићима се могу одбранити светиње и светиња Црне Горе, крочити у 21. век и поразити они који литије виде као увод у „Олују“ и свом народу каваљерски нуде превоз да не иде пешке.
