У организацији Српског покрета “Његош” и Центра за културу Беране, јуче је одржана јавна трибина на тему “Нека борба буде непрестана”. Како и сам назив трибине каже, борба за идеале вјере и даље траје. То су и присутни бесједници и говорници, инспирисани Његошем и његовим опусом, хтјели да пренесу на публику која је дошла у великом броју да испрати овај догађај.
На трибини су излагали предсједник покрета “Његош” Југослав Благојевић, али и чланови тог покрета . Дамјан Ћулафић је отворио и затворио излагање са снажном поруком борбе за српске традиционалне вриједности која неће јењавати. Пјесникиња Милица Батрач је стиховима опјевала борбу за вјеру и хришћанске идеале, а посветила их је Владики Јоаникију. Књижевник и новинар Дарко Јововић се такође послужио својим стиховима које је пренио на публику која је са одушевљењем слушала. Као одлични бесједници показали су се и једни од оснивача покрета професор Веселин Матовић и књижевник Милутин Мићовић.
Југослав Благојевић, предсједник српског покрета “Његош” задовољан је пријемом код Беранаца.
-Задовољан сам вечерашњом трибином и оџивом Беранаца. Част нам је била да се обратимо овом народу који је у овим дешавањима задњих мјесеци и дана показао да је достојан славних предака. Жао нам је што није присуствовао Владика који због неких обавеза није могао бити ту, али наша љубав према њему и његова према народу је трајна, казао је Благојевић.
Он је рекао да је ово само једна у низу трибина њиховог покрета, те да ће наставити да шире утицај дуж цијеле Црне Горе.
–Ми смо већ имали неколико оваквих трибина у Никшићу, Бијелом Пољу, Подгорици, Даниловграду. Наредни циљ је да одржимо трибине и у Пљевљима, Херцег Новом и осталим градовима, а да напоменем да покушавамо да укључимо и остале српске НВО тако да смо договорили убудуће сардњу и заједнички наступ на трибинама са матицом српском-друштво чланова у Црној Гори и са Српским националним савјетом, а наш позив је отворен и за остале српске организације да се прикључе да наставимо утицати на дешавања у Црној Гори, закључио је Благојевић.
Књижевник и новинар Дарко Јововић је рекао следеће:
”Шта рећи, а да не заболи кад зли људи у злим вактовима на вјеру ударе? Шта изустити, а да братску руку не поломим, кад кидише да ми дах одузме? Шта изговорити, а да ближњег у јаму не гурнем пред помишљу да ми сабљу у срце забада? Шта заискрити на уснама, а да клетву не одапнем у њедра невјерна? Шта да поручим, а да не натруним млијеко са којим нас мајке задојише у жељи да нас нико не посвађа? Чиме да се гласнем, а да се не покајем што сам дом запријечио за невјернике? Уосталом, шта то може ововремено биће да каже, што Његош није рекао, док нас је учио да вјерујемо и крстом зборимо? А, могу ли да шутим и да се радујем умирању као награди што ми затвора очи, како не бих гледао сагрешења страшна. Имам ли право да утекнем из кола из ког се чује: „Љута клетва паде на изрода, прокле мати од невоље сина“? Могу ли да занијемим док ми језик расијецају и у чворове завезују? Могу ли у камен да се претворим, док ми звона манастирска изкњижавају из родослова? Смијем ли да се двоумим, мајко, којим путем да кренем, кад другог пута сем Христовог немам. Могу ли мађије и чини, пуне руке и дарови слатки, да ми заклетве прадједовске из прочеља протјерају. Могу ли крпе скупе барјаке да ми опогане и огњу предају крвава платна. Могу ли камењем из темеља манастира да градим дом из којег ће мржња да стасава”.
Уредник часописа ”Токови” Дамјан Ћулафић,је истакао следеће:
“Опште је познато да је Његош, за све вријеме свога владиковања, био принуђен да се носи са проблемима који нису остављали на миру ни државу ни цркву. А како је у руци цетињског митрополита, у оно вријеме, био и духовне и световне власти жезал, то су и сви проблеми били, заправо, превасходно Његошеви. Чињеница је да је послије стричевог упокојења наслиједио крвну освету међу браћом, као највећу рану на народном тијелу и души, затим освајачке претензије многих непријатеља, па прилично несређено државно устројство и апарат, али и једну бољку, која је и наша данашња рак-рана, а то су претензије на српске православне светиње. О тим аспирацијама других на православне манастире Његош је писао и у својим писмима, којих је, колико је данас познато, сачувано око 1700. За ову прилику ми смо консултовали свега 155 писама (што ће рећи нешто мање од 10 одсто укупно написаних и послатих), вјерујући да је и тај узорак довољно вјеродостојан да би се доказала и ондашња Његошева брига за светиње, коју бринемо и ми данас. Наиме, проблем око отимања светиња није искрсао у току његове владавине, већ га је, као један од првих, сачекао када је Његош интроизован. Тако у писму Јеремији Гагићу, датираном на 21. новембар 1830. године, Његош каже: „Наш сусјед велеумни кабинетник Австријак пријети нам узети наш м[онасти]р Стањевиће, који је у нашу црногорску границу… А ми се уздамо да нијесмо ни ми тиква без коријена и сјемена…“ Дакле, већ на самом почетку његове службе митрополитске, или владарске, Његошу су саопштене претензије на древни српски православни манастир. Образложење за ту тежњу је готово идентично оним образложењима која актуелна власт у нашој земљи пласира не би ли оправдала новодонесени Закон о слободи вјере, којим би да национализује имовину Српске Православне Цркве. А то „образложење“ за национализацију имовине (која је постала, у овом случају, синоним за отимачину) састоји се у квази-констатацијама како је манастире градила нека држава, а не црква. То су Његошу, рецимо, онда, спочитавали аустријски посланици, како за манастир Стањевиће, тако и за манастир Маине”.
