Један од лидера Демократског фронта и предсједник Нове српске демократије Андрија Мандић поручио је да ће побједа опозиције у Никшићу бити завршни ударац у обарању режима ДПС-а.
-Сада посматрамо старе олињале рекеташе који без срама и задршке гурају Марковићево крило ДПСа- ка властитој послузи из садашње владајуће већине, каже Мандић у интервјуу за “Борбу”.
Ђукановић, додаје он, има страх од Србије још од своје политичке издаје.
-Он је на власт дошао захваљујући подршци Београда, да би касније одустао од заједништва и равноправности која му је нуђена, већ је пронашао моћну адресу која му је пружала веће могућности за оне радње које су њему и његовој дворској камарили биле најважније, рекао је он.
Мандић истиче и да је пријатељ са Александром Вучићем и његовом породицом дуги низ година, “а наше двије странке су партнерске политичке организације које имају веома слична програмска и идеолошка одређења”.
-И шта је природније него да двије српске странке које су владајуће у Србији и Црној Гори сарађују, наводи он.
Шта би требао да буде основни циљ и задатак нове владе, шта као политичар препознајете да је главна жеља грађана?
Правда и бољи живот, прије свега. Држава мора остварити институционалну стабилност и снагу; људи морају добити једнаке шансе и право на пристојан живот. Основни мотив изборне побједе био је да се смијени ДПС, а главна карактеристика њихове владавине била је неправда – у свим сегментима политичког живота и на скоро свим нивоима управљања и одлучивања. То је за резултат имало огромну крађу државне имовине, велику корупцију у државним органима, непотизам, политичку и националну дискриминацију, судско – полицијски прогон неистомишљеника и на крају као врхунац безакоња и антицивилизацијског понашања – удар на Цркву.
Такав амбијент институционалне нестабилности погодоваоје уништавању економских добара, девастацији еколошких и привредних ресурса, разарању индустрије и огромни јавни дуг који је достигао износ од 100% БДП.
Очекивања грађана с правом су велика. На онима који су доносиоци одлука и који управљају народним новцем и државним ресурсима је да оправдају та очекивања.
Како смо запали у такав ћорсокак а да раније није дошло до неких промјена?
За жалосно стање у ком се налази Црна Гора постоји више разлога. Први је наш овдашњи менталитетски проблем што Црногорци безрезервно вјерују главарима све док су главари, па су појединци постали важнији од државе, ауторитет властодршца изнад ауторитета народа, потчињеност тиранији важнија од интелектуалних, радних и других способности.
Други, онај о коме мало ко жели да говори је утицај западних амбасада на формирање сваке власти у последњих двадесет пет година. Нажалост, у овој земљи постоји не мали број људи којима је важније шта ће о њима рећи и како ће их оцијенити чиновник из неке резиденције него шта о њему мисле грађани, комшије и сународници. Баш такве особе доминантно креирају јавно мњење и убјеђују обичног човјека да је природно да се правеизбори који су у интересу неке стране државе а не у интересу грађана Црне Горе. Када год чујете некога како говори да ми треба да донесемо тешке одлуке, супротне већинској народној вољи, знајте да тај ради за неког другога а не за народ.
И трећи разлог је утицај подземља и органзованогкриминала на све друштвене токове. За разлику од недозвољеног утицаја амбасада и тишине која влада по том питању ова тема је свакодневно предмет јавне полемике и сучељавања различитих ставова.
Како онда то зауставити?
Народу треба рећи истину. Не знам да ли могу нешто промијенити али сам обавезан као предсједник НСД и један од оснивача ДФ да говорим истину о свему па и утицају амбасада на политички живот Црне Горе. Отварање ове теме и друштвени дијалог који треба повести значајно би помогао сваком члану наше заједнице. Примјећујем да многи, чак и они који се не баве неком јавном дјелатношћу, покушавају да избјегну ову доста непријатну причу. Није лако после заклињања у суверености независност Црне Горе прихватити могућу оцјену да је воља амбасада изнада народне воље и да ова земља није независна држава. Неколике генерације наших политичких претходника страдале су у борби против комунистичког режима који је кажњавао појединца за слободно мишљење и изнијети став. Комунистички систем није побиједио демократију али се ова логика тоталитарног друштва задржала и данас код многих а посебно је велики проблем што се тако понашају и они који се представљају као водећи промотери демократских принципа и начела.
Дио јавности тврди да се иза реторике о корјенитим реформама система, крије намјера ДФ да оствари реваншизам над ДПС-ом. Ако имамо у виду размјере прогона са којим се ДФ суочио, колико су овакве претпоставке реалне?
ДФ се директно супротставио тиранији ДПС-а и више година предводио опозицију у борби за демократију. Никада нисмо правили дилове са режимом који је независност ове земље предао страним управљачима. Управо је та доследност омогућила нашој организацији да изведе прву демократску смјену власти и зато имамо посебну одговорност за будућност Црне Горе. Ми не желимо да чинимо ДПС-у оно што су они чинили нама, јер би тиме погазили демократске принципе због којих смо трпјели прогон. Али нећемо дозволити ни онима који су свих ових година диловали са режимом или били важни чиниоци у пирамиди Ђукановићеве власти, да након недавног напуштања брода који тоне, а због потребе да сакрију властиту прошлост или заштите позиције стварних господара Црне Горе, униште ДФ.
Данас, када на свјетлост дана излазе докази о размјерама пљачке коју је ДПС починио, свима постаје јасније зашто је ДФ био упоран у намјери да смијени ДПС и зашто је удар на ДФ био тако интензиван и бескруполозан. А најважније је од свега – ослободити ову земљу и спровести реформе суштински и до краја.
Ко је онда пријатељ а ко није Црне Горе?
Ми смо сви животно везани за Црну Гору, како парламентарна већина тако и опозиција. То је земља наших предака, вјерујемо и наших потомака и зато смо сви њени, а и она наша. Када се пође од те чињенице онда све наше подјеле дјелују много мање и бенигније. Чврсто вјерујем да смо сви ми пријатељи Црне Горе. И да једни нису први изговорили ову тешку оптужницу против оних других називајући их непријатељима, можда би, они други оптужили ове „патриоте“ за исту ствар.
Мислим да од оваквих одбрана независности Црне Горе и тражења непријатеља највише користи имају стварни господари ове државе који се налазе у луксузним резиденцијама и одакле издају налоге онима који имају звучне функције, а шта су у ствари то они најбоље знају.
Долази вријеме у коме ћемо морати сви ми који волимо Црну Гору, колико год да смо различити, да се ујединимо и једином суверену ове државе народу, вратимо његово право да управља овом земљом и да то никад више не ради неко са стране или из подземља.
Ђукановић у интервјуима за регионалне медије тврди да се Србија “пробила на међународну сцену и постала важан европски фактор, те да због тога региону поново пријети српска хегемонија”?
Ђукановић има страх од Србије још од своје политичке издаје. Он је на власт дошао захваљујући подршци Београда, да би касније одустао од заједништва и равноправности која му је нуђена, већ је пронашао моћну адресу која му је пружала веће могућности за оне радње које су њему и његовој дворској камарили биле најважније. Без гриже савјести је платио улазницу у тај клуб и постао отворени непријатељ Србије и српског народа.Претпостављам да су то од њега тражили нови господари који су имали план да војнички, економски и политички поразе српски народ и разбију заједничку државу Србије и Црне Горе. То што је пристао да беспоговорно служи моћним адресама не умањује његову одговорност пред народом и историјом. Ствари су се у међувремену промијениле и Србија је данас постала лидер региона. Сви хоће са Србијом, а са Милом Ђукановићем неће нико, чак ни они чијим је интересима служио годинама. Реторика против Србије данас припада само агресивној мањини и црногорским екстремистима. Сарадња са Србијом има одличну перспективу, а да је ДФ дио извршне власти већ би ти односи били доведени на онај ниво који заслужују ове двије земље.
У минулом периоду када је у питању критика ДФ-а, није фалило ни тешких оптужби од неких медија на рачун Вас лично. Сем тога, стално се потенцирају политички односи НСД и Вас као једног од лидера српског народа, са Србијом. Какве су сличности а какве разлике у демократији Србије и Црне Горе?
Поистовјећивање Црне Горе и Србије у том смислу није одрживо. Црна Гора је тек ове године први пут у историји смијенила власт на изборима, док се у Србији тај процес много пута дешавао у прошлости. Србија има велику демократску традицију и у временима књажевине и краљевине. После Француске прва је држава у Европи која је укинула феудализам, имала је у Карађорђево вријеме и Скупштину и Владу, имала много пута непосредне изборе за Скупштину, добила први устав 1835 године, који је више пута допуњавала и мијењала до 1914. године. Њена интелектуална и културна елита образовала се на престижнимевропским универзитетским центрима тих времена. Она се поноси том великом традицијом исто онако као што ми с поносом истичемо велику војничку славу Црне Горе. Морамо бити реални и констатовати да као стални војнички логор немамо баш неку демократску традицију и то је било природно јер као теократска и војничка држава наша унутрашња организација је почивала на јасно успостављеној хијерархији и вертикално постављеним линијама командовања, а не на скупштинским расправама и прегласавањима, јавним полемикама политичара, универзитетских професора, надарених људи и у коначном изгласавањима и обарањима Влада у скупштинским салама, што је деценијама карактерисало политички живот у Србији.
Вама се посебно од „Вијести“ спочитава политичко партнерство са предсједником Србије Александром Вучићем и покушава тај однос СНС Србије и НСД Црне Горе представити као велику опасност за Црну Гору. Да ли Црној Гори пријети опасност од тога?
Од тог братског и партнерског односа Црна Гора и Србија могу имати само користи. Ја сам пријатељ са Александром Вучићем и његовом породицом дуги низ година, а наше двије странке су партнерске политичке организације које имају веома слична програмска и идеолошка одређења. И шта је природније него да двијесрпске странке које су владајуће у Србији и Црној Гори сарађују. Када се томе дода да је СНС најснажнија владајућа странка у Србији, а НСД у Црној Гори, онда би сваки другачији однос осим братског и партнерског био на штету нашег народа и двије државе. Не чуди ме што то смета и нервира бројне антисрпске инсталације попут овдашњих Вијести али ме брине сто понекад жртве такве кампање усмјерене доминантно против српског народа постану и неки наши сународници.
Данас Вучићу у Србији ни најострашћенији противници не могу наћи било какву озбиљну замјерку његовој економској политици, а што се тиче националне политике мислим да је веома успјешна у одбрани КиМ, јер Србија у његово вријеме доследно стоји на позицијама Резолуције 1244 СБ УН. О тој националној политици имам још боље мишљење одкада сам регистровао да његови најстрожијикритичари из Црне Горе, који су га називали и издајником Косова, због неколике фотеља у овдашњој Влади, поновопризнаше Косово или подржавају ту политику признања.
Што се тиче оптужби о заједничким пословима Вучића и Мила Ђукановића, које су долазиле углавном од критичараВучићеве националне политике, вјерујем да је адекватан одговор на такве оптужбе, понудио сам предсједник Србије, који је казао да они који тврде да је постојала сарадња и некакав бизнис између њега и Ђукановића, сада када су дио власти – имају прилику то и да докажу. У супротном, то остаје у домену јефтиног подметања и прљаве пропаганде.
То што би колега Кнежевић и ја могли да подстакнемо власт и компаније у Србији да улажу у Црну Гору може да буде само добро а не лоше.
Како коментаришете изгласавање Закона о слободи вјероисповијести и понашање ДПС у том скупштинском дану?
Добро је што је парламентарна већина, кад већ влада калкулише око бројних тема, показала зубе бившем режиму и што је прије пар вечери изгласан Закон о слободи вјероисповијести. То јединство је искључиво заслуга исказане жеље да се одбрани наша СПЦ на коју је брутално насрнуо есктремизам који, нарочито последњих мјесеци, постаје доминантан политички израз ДПС. Та партија се, кроз поступак копирања ЛСЦГ Славка Перовића, лагано претвара у неку верзију ЛП Андрије Поповића и несумњиво је да клизи ка потпуној маргинализацији. Видјели смо и да у том једном екстремистичком делиријуму Душко Марковић поздравља присталице симболом који је деведесетих промовисао управо Славко Перовић. Свако има право да има свог узора али је у овом случају тај избор мало чудан, јер је Душко Марковић, као шеф УДБЕ, тешко прогонио ЛСЦГ и Славка Перовића баш због онога што сада покушавају да баштине. Дакле, једно тотално лутање које је Марковићу осмислила и наметнула она иста екипа медијских тајкуна и рекеташа који су за потребе УДБЕ рушили ЛСЦГ и Славка Перовића. Нажалост, либерали су пали под здруженим ударцима режима Мила Ђукановића и његових медијских и банкарских партнера. ДФ је успио да остане на ногама, и у сјајном изборном налету смо оборили Ђукановићем режим. Сада посматрамо старе олињале рекеташе који без срама и задршке гурају Марковићево крило ДПС ка властитој послузи из садашње владајуће већине.
Шта очекујете од избора у Никшићу?
Побједа опозиције у Никшићу је завршни ударац у обарању режима ДПС. У Никшићу ће се одиграти она последња,одлучна и коначна битка против бившег режима. Коалиција За будућност Никшића сложно је кренула у кампању са вјером у побједу. Тај успјех ће убрзати и процес демонтаже система, који је сада, из нама непознатих разлога успорен и готово закочен.
У посједу смо информација да ДПС покушава разним малверзацијама да обмане грађане Никшића, да су покренути неки црни фондови, да су у њихову кампању укључене одређене криминалне групе… Дакле, све оно што смо већ гледали у режији ДПС, и зато ће побједа наше коалиције бити још значајнија, да се једном за свагда окренемо будућности и ономе што од нас траже не само грађани Никшића него читаве Црне Горе.
Зашто влада не дозволи амбасадору Србијр Владимиру Божовићу да ради свој посао?
То је чудно и забрињавајуће понашање. Бозовића је протјерао бивши режим због јавно изговорене ријечи ипогледа на нашу прошлост онако како смо сви учили у школама у Црној Гори. Прошла власт која није крила своје антисрпство, поступила је очекивано и у складу са лажним историјским ревизионизмом који покушава чак и насилно наметнути.
Протјеривање амбасадора Божовића био је очајнички потез бившег режима, који је у себи осим бијеса и немоћи сублимирао политику коју је та власт водила готово двије деценије – да се по сваку цијену нашкоди Србији и српском народу. Међутим, исто толико чуди неодлучност актуелне владе која, умјесто да је већ дозволила повратак амбасадора у ЦГ, као да измишља разлоге да то не учини и свјесно одуговлачи да повуче тај потез. Оваквим поступцима не решавају проблем него само навлаче на себе додатну сумњу за неку врсту диловања и договора са бившим режимом на некој врсти нове антисрпске платформе.
