Пише: Давор Џалто
Сви системи моћи и репресивни апарати гаје подозрење према било ком озбиљнијем интелектуалном дискурсу, био он теолошки, политичко-теоријски или неки други, а нарочито гаје отпор према слободној мисли, према независним појединцима који на ствари гледају на неконвенционалан начин
Православни свет је последњих година све само не досадан. Дешавања у Украјини, пројекат оснивања аутокефалне цркве у тој земљи – уз значајан ангажман других држава и цркава, протести у Црној Гори у којима је локална православна црква имала одлучујући утицај, серија скандала везаних за цркву у Грчкој и Србији, улога црквених представника у постизборној Белорусији, изнова потврђују да су религијске институције и религијски наративи, како на ‘Истоку’ тако и на ‘Западу’, и даље веома важни чиниоци друштвених и политичких дешавања, шта год ко о томе мислио.
У Србији и региону (тј. на пост-YУ простору) се протеклих месеци доста писало о црквеним темама. Ту је најпре вечито питање Косова и односа високих црквених представника према истом. Затим су ту били (и делом су још увек) протести-литије у Црној Гори, које су резултирале изборном победом опозиционих партија и отварањем могућности да се та земља ослободи једног веома дуговечног режима. Протеклих месеци су нарочито актуелни сукоби на релацији Синода, Богословског факултета и Универзитета у Београду.
Ове и са њима повезане теме су у јавности различито тумачене, углавном, услед локалних прилика на медијској и политичкој сцени, на таблоидан начин. Таблоидно ‘извештавање’ не иде за тим да пренесе неку (колико-толико) поуздану информацију, нити иде за тим да истражи неку појаву, још мање да критички преиспита друштвене феномене у интересу јавне сфере. Напротив, таблоидна логика и језик служе да се пошто-пото повећа ‘рејтинг’, да се сва питања, проблеми и одговори форматирају на начин који ће исте испразнити од реалног садржаја, да се лични, идеолошки, партијски или пословни непријатељи провлаче кроз блато, и да се сензационалистичким прављењем ‘виртуелно реалног’ и они најспореднији садржаји наметну као најважнији. Све у сврху већ поменутог ‘рејтинга’ али и у сврху промоције одређене ‘агенде’ (што државно-партијских, што црквених, што приватно-корпоративних структура). Наравно, ту је највећа жртва аутентичан јавни простор, као простор слободног мишљења и дијалога.
Црквене структуре моћи
Тако и медијско-таблоидно форматирање питања везаних за цркву често иде за тим да конфликте представи као борбу ‘патриота’ и ‘православних’ против ‘модерниста’, односно као борбу ‘прогресивних струја’ против ‘конзервативних’, ‘прозападних’ и ‘проруских’ утицаја. Овакве, од смисла испражњене оцене, бесомучно се понављају у готово свим ‘виђенијим’ медијима, било да су ‘наши’ или ‘њихови’, ‘леви’ или ‘десни’. Оно што, по обичају, изостаје је пажљивија анализа, нешаблонско мишљење, као и разговор о структурама моћи, како онима унутар цркве тако и онима у другим значајним друштвеним институцијама.
Као и свака велика и утицајна организација, и институционална црква има своје структуре моћи. Као и државне, и црквене структуре моћи су ретко кад монолитне, а често имају дивергентне, па и супротстављене интересе. Структуре моћи, по логици свог постојања, траже савезништва са другим структурама моћи (црквеним, државним, корпоративним…) како би успоставиле, задржале или прошириле свој утицај. Отуда је грешка посматрати ‘цркву’, као и ‘државу’, као монолите, или као институције које су пре свега посвећене некој идеологији, које су или само ‘прогресивне’ или само ‘конзервативне’. Структуре моћи су увек конзервативне када треба очувати постојећу моћ. А често су ‘револуционарне’ и ‘прогресивне’ када су још увек недовољно етаблиране, када се боре за већи утицај. И ту неке битне разлике између религијских и нерелигијских институција нема.
Тако се долази до тога да се у јавном простору формира слика како је главни сукоб, како у друштву тако и у цркви, или на релацији Синод – Универзитет, питање идеологије, или светозанора, те да се ‘прогресивне’ и ‘модерне’ струје сукобљавају са ‘конзервативним’ и ‘антимодерним’. Заправо, доминантне црквене структуре моћи теже да задрже и, по могућности, даље прошире свој утицај. У том контексту је важно дисциплиновати све који могу представљати подршку алтернативним структурама моћи, чија је лојалност упитна. У том контексту је теологија често на удару, и то није специјалитет само СПЦ, нити православља, већ готово универзалан феномен (треба се само присетити колико је изразито лоше теологије продуковано у раном модерном периоду како би се легитимисале црквено-државне структуре моћи у земљама западне и северне Европе). У овом свом аспекту, црквене структуре моћи се понашају веома слично државним, које (иако често формално ‘демократске’) теже да спрече развој аутентичне и слободне друштвено-политичке мисли.
Разарање образовне сфере
То нас доводи до важног увида: сви системи моћи, сви репресивни апарати, нарочито у мање развијеним друштвима, гаје подозрење према било ком озбиљнијем интелектуалном дискурсу, био он теолошки, политичко-теоријски или неки други. А нарочито гаје отпор према слободној мисли, према независним појединцима који на ствари гледају на неконвенционалан начин.
Ако је реч о већ етаблираним структурама моћи унутар цркве, оне по правилу нису заинтересоване за озбиљну теологију, јер би их иста могла делегитимисати.
Иста логика је била на снази у ‘комунистичком’ Совјетском Савезу – највећи непријатељи режима су били левичари који су желели да се озбиљно и критички баве марксизмом. Исту логику видимо и у тзв. ‘демократским’ системима, чије структуре моћи не гледају благонаклоно на озбиљно, слободно и критичко преиспитивање идеја и пракси демократије (са или без знака навода).
Зато се квалитетан истраживачки и академски рад у сфери хуманистичких дисциплина често доживљава као претња. Ту се могу поставити права и кредибилна питања, могу се довести у питање постојећи идеолошки оквири, деконструисати пропагандни наративи и структуре моћи базиране на њима, али и образовати људи који ће знати да критички мисле а не само да репродукују оно што им неко каже. Зато структуре моћи, било државне, црквене или корпоративне, преферирају перпетуирање постојећих идеолошких наратива у сфери ‘науке’, који им иду на руку. Данас им такође згодно дође и разарање образовне сфере и свођење мишљења, укључујући и оног академског, на ниво пропагандних слогана.
При томе не треба заборавити ни то да су многи ‘интелектуалци’, нарочито они иза којих не стоји неко озбиљно дело, веома склони полтронству, и да им прија близина власти. Тиме они компензују одсуство стварних резултата у сфери којом би требало да се баве, али и обезбеђују себи привилегије, утицај и моћ како унутар академских структура тако и у ширем друштву. ‘Прелетање’ чланова политичких партија како би задржали функције и привилегије има своју паралелу у ‘прелетању’ интелектуалаца који зарад привилегија а често и само зарад подилажења сопственој сујети, пристају да говоре било шта што ће промовисати тренутну ‘моду’ и подилазати тренутном пропагандно-идеолошком наративу и онима у позицији моћи. Тако се ствара један корумпиран, и интелектуално банкротиран клијентелистички систем који онемогућава развој, али зато омогућава тим истим структурама моћи репликацију и експанзију. А озбиљна, независна и стваралачка мисао постаје, тако форматираном јавном и ‘стручном’ дискурсу, највећа претња.
И ту се, наизглед парадоксално, сусрећу многе ‘конзервативне’, ‘националистичке’ или ‘проруске’ друштвено-државно-црквене структуре моћи и велики број оних ‘либералних’, ‘грађанских’, ‘прозападних’, ‘демократских’ wанна-бе структура моћи. Ни једнима ни другима не одговара аутентична, добра теологија, као што им не одговара ни аутентична и добра политичка философија. И једни и други преферирају поједностављене идеолошке наративе, који ће бити понављани унедоглед, али не и преиспитивани. И једнима и другима, у тренутној композицији јавног простора и доминантних интереса, одговара таблоидна логика.
За то време, функционалној демократији и аутентично јавној сфери ништа није потребније од добре и аутентичне друштвено-политичке мисли, као што и Цркви (изван структура моћи) ништа није потребније од добре аутентичне теологије.
(Давор Џалто је православни теолог лијеве оријентације, умјетник, историчар умјетности и друштвени теоретичар, и аутор више књига. Редовни је професор на Стоцкхолм Сцхоол оф Тхеоогy)
Извор: Портал Новости
