Народ Босне су чинили и данас чине само Срби издвојени на три вере: православну, католичку и исламску. У БиХ све до аустроугарске окупације Хрвата скоро и није било. Тада бројни досељени странци и новостворени Срби римокатолици почињу да носе хрватско име.
Подсетимо се да је Твртко до 1390. носио титулу краља Срба, Босне, Поморја и Западних Страна, крајеви тадашње Босне. Из ове се титуле јасно види да је владао само над једним народом, Србима. Крунисан је по православном обреду, иако је био католик. То је први и највалиднији доказ о постојању Срба римо-католичке вероисповести. Његове повеље писане су ћирилицом. На дну повеље босанског краља Стефана Твртка (02. 12. 1382. године), на десној страни, је огромним словима истакнуто, на првом месту – краљ Срба. Обично и босанске повеље имају крст на почетку и редовно ове речи: У име оца и сина и светога доуха.
По аустроугарском попису 1910. у БиХ је живело 214.000 Срба више од муслимана, и били су у то време доминантна национална, или, како се тада то исказивало, верска заједница (Срба 826.000, а муслимана 612.000).Нигде ХРВАТА! Они ће се тек касније појавити…. Босански муслимани су најбољи примјер како се лако манипулише једним народом који се одрекне своје прошлости. Они историју изврћу и тумаче како њима одговара да би доказали да је Босна наводно њихова држава, да су они најстарији народ. Причају о прадомовини и континутитету државност од 1.000 година, што нема никакве везе са историјом. Они који данас покушавају да данашњу БиХ повежу са средњевековном Босном, а то су Бошњаци, у то време опште нису постојавали већ су након турских освајања настали као посебна етничка група исламизирањем СРПСКОГ становништва.
Није тачно да се језик у Босни у Средњем веку и у време турско звао бошњачким језиком. Да је свест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима однеговано пре стварања Југославије, показује муслимнско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине од 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи за Хрвате и да српски језик прогласи “земаљским“, или “бошњачким“. Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели Члан 11: “Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме – ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени“. Муслимани никада нису усвојили ниједан страни језик па ни турски и поред петовековне владавине Османлија. Љубоморно и упорно су чували свој матерњи језик којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. Босанчица није никакво специјално босанско писмо, него је старија ћирилска минускула (ситнија слова), која је у старије време била у обичају у свим нашим крајевима у којима се уопће писало ћирилицом, и код православних и код католика и код муслимана.
Читаве католичке жупе и фрањевачки самостани, широм Босне, употребљавали су ћирилицу у својој евиденцији и коресподенцији. Ватикан у својој Католичкој Енциклопедији пише да су мухамеданци и католици Босне и Херцеговине Срби и да су Срби 98% становништва Босне и Херцеговине…
Бошњаци (исламизовани Срби) најсретнијим периодом своје историје сматрају окупаторску Османску империју. Исту ону империју која је напуштањем Босне и Херцеговине оставила 97% неписменог становништва. Због пар мостова, џамија и купатила, Бошњаци не могу прежалити феудално уређење земље. Путеве по Босни су правили њени становници, а не Турци и коришћени су за одвоз и транспорт материјалних добара из Босне у Турску. И не само робе и новца скупљеног од харача, него и људи за попуну војске и свега другога. Џамије су дизали сами себи и у своје име да би имали гдје клањати, а правили су их опет Бошњаци и то од бошњачких пара. Паше, чија имена носе те џамије, нису ни орале ни копале, него скупљале харач од Бошњака и остале раје која је опет била бошњачка иако друге вјере.
Турци су Босну подјелили на босански и херцеговачки и санџачки пашалук и од тада се никада више није саставила, али муслимани то не виде. Само чујете – све што је турско добро је. Узимајући у обзир чињеницу да су Турци Османлије у којима је било око 30% Турака, искључиво хришћане у “БОСНИ” називали БОШЊАНИ, није ми јасно како се данашњи исламизирани Срби из БиХ, Црне Горе, Рашке области, Космета, Македоније и других простора бивше Југославије могу називати “БОШЊАЦИМА” ,када их ни Османлије нису тако звали! Не разумем како само “НАШИ” муслимани не праве разлику између религије и народа и ни једна религија не носи име народа, а народ у свом корпусу (саставу) може имати припаднике више различитих религија. Типичан пример су Албанци код којих има муслимана, православаца, католика али су они и даље припадници албанског народа…
Преузето: ФБ страница Бивши и садшњи Срби
