Пише: Иван Милошевић
Било је то прије 37 година. На таласима егзистенцијализма, посебно Серена Кјеркегора, са Философског факултета у Београду, стигао сам на Богословски факултет преко пута Патријаршије. Нијесам знао ни гдје долазим, али млад са великим интелектуалним жаром да сазнам о вјери кјеркегоровог типа што више, одлучио сам да упишем богословију. Нијесам тада био ни крштен, а један од услова за упис је био да си крштен. У манастиру Ваведење на Сењаку крстио ме је јеромонах Амфилохије, тада и декан Богословског факултета. Више од два сата водио ме је кроз црквене одаје српског манастира, заливао водом и из душе ми тјерао демоне. Тада нијесам баш много од тога разумио, било ми је чак некако све то и смијешно, али сам стоички све то поднио. Амфилохије ми је читао молитве, а са мене као да су спадале све егзистенцијалне и атеистичке духовне и остале наслаге. Нијесам то тада сконтао, али за тих два сата у Ваведењу као да сам се поново родио, а у духовни свијет, као безазлено дијете, увео ме је Амфилохије. Преузео је и обавезу да у том свијету буде мој водич и да ми не дозволи да скренем са пута Гопсодњег, хришћанског и православног. И јесам, истина је, након Ваведења и крштења постао сам други човјек, добио сам неке нове очи, неки нови поглед на свијет, почео сам да се удаљавам од Кјеркегора, али приближавам Јустину Поповићу, Николају Велимировићу, светим православним оцима, а посебно “Лествици” Светог Јована. Крштење и сусрет са јеромонахом Амфилохијем била је моја прва лествица у духовном уздизању и уколико сам у том животу напредовао то је искључиво његова заслуга!
На Богословском факултету у том времену владао је дух његовог декана. Скоро све духовне стазе младих богослова, скретања и падови, гордења и посртања, водиле су ка њему. Посебно су Црногорци на богословији у Амфилохију видјели свога спаситеља, духовног пастира који их све окупља око себе, не толико ни својом ерудицијом и титулама, колико љубављу, неком скривеном, а тако дубоком пажњом да смо његова духовна дјеца и да о нама даноноћно брине. Била је привилегија у том времену и у Београду окованом комунизмом слушати предавања Амфилохија о богословљу, имати прилику да попричаш са њим, питаш за савјет, да заслужиш похвалу, али и казну. Био нам је у то вријеме Амфилохије духовни отац, пастир који није ограђивао наше младалачке заблуде, тјерао од нас, него нас је чак гурао у њих, тјерао да се ухватимо у коштац са њима, тобоже нас остављао саме, али заправо заливао љубављу да издржимо на духовном и православном путу и да вјеру прихватимо као најдубљи захтјев сопствене слободе, а не као неку спољну догму. Непоновљиво је то било путовање кроз духовни свијет патристике и самосазнајуће љубави коју је у то вријеме Богословским факултетом ширио Амфилохије. Ускоро је постао редован гост сјајних трибина у Дому омладине о религији и мистици. Сви смо хрлили да га слушамо и по неколико сати стајали у ред да добијемо бесплатне карте кало би чули његове ријечи (због бројне публике дијелиле су карте за улазак у салу). Био је то први и задњи пут да стојим у ред како бих изборио право да чујем духовни савјет било кога интелектуалца! До данашњег дана ниједан није био ни близу да ме открије самоме себи, као што је то урадио Амфилохије.
Нијесам завршио богословију (јесам философију), али то је нека друга прича, али тих неколико година у Београду и предавања и дружење са Амфилохијем, обиљежило је читав мој живот, изградило крактер и поглед на свијет и улило у душу наду да овај свијет није све и да постоји и онај други, љепши, бољи универзум, који мора да се заслужи и добије личним трудом и духовним сазревањем.
И до дана данашњег када сам слушао митрополита Амфилохија осјећао сам да каже све оно што и сам мислим, али да је то његово сазнање много дубље, осмишљеније и да има више љубави. Увијек сам се чудио када су Амфилохија нападали и приговарали му да некога мрзи и да ради нешто зло. У животу нијесам познавао, нити ћу познавати, човјека који у свом животу није имао ни трунку зла, али је зато око себе сејао такву енергију љубави да си од ње постајао бољи човјек и вјерни витез вјере.
Данас се питам зашто неки људи морају да умру и може ли неко од нас да живи вјечно, јер има толико љубави да спаси читав свијет. Уколико је неко заслужио да не умре онда је то баш митрополит Амфилохије. Због тога данас не плачем, него се радујем да се митрополит преселио у један цвијет на ливади и да је постао суштина тога цвијета. Баш о том цвијету прије 37 година у Београду причао нам је јеромонах Амфилохије. И тада је знао да ће једном баш он бити тај цвијет!
