Четворица хрватских генерала побунили су се против Лепе Брене. Зар то не звучи као виц? Кад нетко крене причати да је умировљене високе часнике Хрватске војске наљутио загребачки наступ једне српске пјевачице, рефлексно ћете подигнути обрве и осмјехнути се очекујући да је то једна од оних шала у којима Мујо улови златну рибицу, зеко се напуши индијске конопље, а плавуша плеше испод семафора. Ово је, међутим, истина. Збиља се догодило, премда је глупље од готово свега што су Мујо, Хасо, зеко, мали Ивица, Циго, Црногорац, плавуша, полицајац и сви други измишљени јунаци вицева заједно икад направили.
Сретна је околност да од ове четворице чак тројица нису били војници у традиционалном смислу, мушкарци прекаљени у борби, јунаци који би се блатњавог и крвавог лица с пиштољем у руци усправили изнад рова и промукло позвали на јуриш, неустрашиво повели своје људе у славну смрт под непријатељским рафалима. Ћук је као Туђманов тјелохранитељ већину времена дријемао у наслоњачу испред предсједникова уреда, Крешић је био заузет политичким радом, док је слабуњави католички пјесник Тољ у звању гласноговорника ширио такозвану истину о Хрватској.
Аутобиографски записи Ивана Тоља из 1991. године, кад је с бомбама у џеповима ходао ноћу по Сабору, више некако припадају жанру хумористичке, него херојске прозе. Он, Крешић и Ћук рат су углавном провели на сухом и топлом, изван домета свега пјешачког и већине топничког српског оружја, и због тога им дугујемо нашу вјечну захвалност. Да су они били на терену и заповиједали јединицама, рат би вјеројатно до дана данашњег још трајао, а није искључено ни да би Срби побиједили.
Но, вратимо се на Лепу Брену и њезине недавне наступе у загребачкој Арени. Највећи концертни простор у нас, који већина пјевача ни напола не би могла напунити, велика звијезда новокомпониране народне музике је двапут узастопно распродала. Пјевала је у двије вечери пред више од тридесет тисућа, изазивајући на тренутке потпуно распамећење у публици. Готово да бисте помислили да је посјетитељима нетко нешто ставио у пиће или пустио некакав опаки нервни плин у климатизацију спортске дворане. Како иначе објаснити чињеницу да је у земљи, у којој је на посљедњем попису био тристо тридесет један Југославен, што чини безначајних нула цијелих нула нула седам посто становништва, чак тридесет тисућа наших људи, Хрвата и католика, без разлике, и женских и мушких, углас одушевљено пјевало: “Ја сам Југословенка”.
Како било и што год се догодило, био је то ипак само концерт, безазлени вечерњи излазак. Ако и не волите Лепу Брену и новокомпонирану народну музику, народ се, судећи по снимкама, одлично забављао. Било му је лијепо, а знате како су такви лијепи тренуци ријетки у овим ружним временима. “Југославенку” су, не сумњам, у Арени пјевали и многи гласачи деснице, који су сутрадан ујутро били у жупној цркви на миси. Без кривње, опуштено и насмијано су се пјевачици придружили у рефрену, не контајући да је то некакав велеиздајнички чин, да би некакво зло могло изаћи из домољубне пјесме из једнога давног времена, једне мртве и заборављене земље.
Напосљетку, то је пјесма, а од пјесама нам, ако баш не позивају на расну, вјерску или националну несношљивост и насиље, ако у њима нема усташких поздрава и стихова попут “Мене моја научила стрина, свим Србима пичка материна”, не пријети никаква опасност. Препознало је то и наше законодавство. У Републици Хрватској зајамчена је слобода пјевања чега год хоћете, и клапских, и тамбурашких, и староградских, и рокерских, па и, ако вам је воља, Бренине “Југословенке”. За то су се, мајку му, најбољи међу нама борили, или барем Ћук, Крешић, Капулар и Тољ тврде да су се борили, иако за то нема никаквог доказа, да нитко више не заврши у затвору, модар од батина, јер је нешто погрешно пјевао, јер су га душмани пријавили да је вечер прије у биртији пијан тулио “Устани, бане” и “Вилу Велебита”.
Писмо четворице умировљених војних часника управо то чини, враћа нас у вријеме отприје двадесет пет, тридесет година. Памтите свакако славни говор Владе Готовца из љета 1991. пред зградом Команде Пете војне области кад је Благоја Аџића и Вељка Кадијевића назвао генералским страшилима. Е, видите, управо су то постали Миле Ћук, Маринко Крешић, Иван Капулар, Иван Тољ, намрштена генералска страшила. Представљају се ослободитељима, а машу батином и зазивају диктатуру у којој ће бити строго прописано што се смије, а што не смије пјевати.
Сретна је околност, рекао сам већ, да они нису били баш прави генерали, озбиљни војници, већ канцеларијски ћате, безвезњаци за политички рад који су постали ратни војни инвалиди кад су се озлиједили кламерицом. Слабуњави католички пјесник мени је од њих четворице најсмјешнији. Да Иван Тољ сједне за стол насупрот Лепој Брени, дао бих се у шта год хоћете окладити да би му стасита плава пјевачица из Брчког оборила руку.
Извор: Јутарњи лист (аутор Анте Томић)
