‘-Наша стручна јавност до данас није установила Дан сећања на жртве геноцида почињеног над српским народом, ми тај датум немамо. Немамо ни музеј, ни меморијалну собу нити комплекс посвећен српским жртвама, а сву своју енергију усмерили смо да се додворимо хрватској историографији – каже Душан Басташић, председник Удружења “Јадовно 1941”.

Басташић говори да је у Хрватској постојао комплекс логора који се простирао од Госпића до Пага у време Другог светског рата.

–Први ликвидациони центар у Хрватској је био у Госпићу. У тај комплекс су биле укључене безброј крашких јама јер је на таквим местима било лако сместити жртве. То је био државни пројекат Независне државе Хрватске, а жртве су били Срби, Јевреји и Роми – објашњава Басташић.

Он наводи да је др Ђуро Затезало обавио најдетаљније истраживање и да је дошао до података да је за само 132 дана побијено 38 хиљада Срба.

–Сваки трећи свештеник је убијен на том подручју и др Ђуро је именом и презименом записао више од 10 хиљада жртава. На сајту Удружења Јадовно може се наћи попис, као и фотографије, записи и сведочења везана за страдање Срба у Другом светском рату – говори Басташић.

Басташић истиче да Јадовно није имало свој дан и да су га они прогласили 24. јуна као Дан сећања на Јадовно.

–То је дан када су први логораши стигли на Паг. Комеморативне скупове смо почели да обележавамо још 2010. године, а 2012. године смо на Велебиту поставили први од девет часних крстова – објашњава Басташић.

Он говори да хрватска држава води бригу да брише трагове злочина.

–Од 2013. године постоји одлуком донет закон о формирању комисије за истраживање и лоцирање места страдања и гробница, како они називају геноцид који су починили. Они из јама у којима су убијани Срби ваде кости и чисте – каже Басташић.

Басташић сматра да је време да се прича о српским жртвама.

–Прошло је 50 година откако су наши очеви и дедови нешто учинили. Од ‘95. године ми нисмо учинили готово ништа и то ме брине. Кад од једног идентитетски важног догађаја прође толико времена, а не подузмемо ништа, то нажалост иде у заборав. Као да треба политичка воља да би дошло до политичке одлуке да се озбиљније позабавимо тим – каже Басташић.

Извор: Стање ствари