Доста људи не зна да је савремени Дједа Мраз настао у оквирима компаније “Кока кола” за потребе њиховог маркетинга. “Кока кола” је заправо само већ постојеће фолклорне и народне митове о поклонима које за Нову Годину и Божић доноси дека из Лапоније, осмислила у једној форми дебелог и брадатог декице у црвеној боји њихове фирме који дијели поклоне дјеци за Нову Годину. Глобални Дједа Мраз (Сента Клаус) у верзији у каквом га данас познаје цео свијет настао је крајем 19. вијека када га је амерички карикатуриста Томас Наст илустровао и објавио у једном њујоршком магазину. Дједа Мраз се појављивао у одећи различитих боја, да би се црвена коначно усталила преузимањем за маскоту од стране компаније „Кокаа-Кола“ која је наставила да га креира и мијења за своје потребе што му је донијело планетарну славу и популарност.
Велика маркетиншка кампања коју је компанија Кока кола спроводила да наметне своја пића кроз икону новогодишњег дародавца створили су код људи мит да је Дједа Мраз одувек био такав какав је сада.
У православној традицији не постоји Дједа Мраз, односно постоји Свети Никола Мирликијски Чудотворац или Божић Бата, велики хришћански светитељ који се прославио милосрђем. Тајно поклањање и даривање које је Свети Никола за живота чинио су основ мита о савременом Дједа Мразу.
И док је савремени Дједа Мраз симбол модерног потрошачког друштва у коме је циљ купити што више поклона и тако се показати, тако је наш Божић Бата симбол дарежљивости и тајног милосрђа да се помогне онима којима заиста треба помоћ.
Житије Светог Николе казују да је Свети Никола својим тајним доброчинством спасао три девојчице чији је бездушни, нагло осиромашени отац, хтео да прода у робље јер није могао да их храни и гаји. Да би их спасао, Свети Никола је ноћу, кријући се од свијета, кроз прозор куће у којој су живјеле три унесрећене девојчице, убацио свежањ дуката како би их спасао. Златне кованице су упале у њихове чизмице и отуда долази овај обичај. По другој верзији, Свети Никола је исто то учинио али је дукате убацио кроз димњак а они упадоше у чарапице које су дјевојчице ту оставиле да се ноћу осуше.
Божић Бата је у православној традицији симбол наше дужности и потребе да помогнемо онима који немају и којима је помоћ потребна: бескућницима, незбринутој деци и сирочадима, болеснима и усамљенима.
Значи, православно и српски је Свети Никола Мирликијски или Божић Бата, никако Деда Мраз.
Српски Божић Бата настао је негде у 19. веку и карактеристичан је само за Србе. На жалост, као што је већ речено, Срби су прихватили глобалистичку верзију Дједа Мраза а Божић Бата се „изгубио“ у времену. Помиње се у неким дјечијим пјесмицама (нпр. “Божић, Божић бата, носи киту злата…”). Нигде на интернету није могуће пронаћи слику где би се видело како је он изгледао. Постоје само писани трагови који говоре да Божић бата има тамну шубару и кожни гуњ (огртач), а на рамену јутани џак, пун разних поклона: дрвених играчака, сувих шљива, ораха, плетених прслука, вунених капа и рукавица… Божић Бату би најчешће глумио домаћин, тј. најстарији у породици. Адекватно би се костимирао и долазио споља, кроз снијег, труптао и „батао“ (изгубљени глагол у српском језику од ког долази његово име) испред улаза у кућу стресајући тако снијег са ногу, док су дјеца нетремице зурила ка вратима ишчекујући његову појаву.
.
