У цркви Светих апостола Петра и Павла у Кравици код Братунца данас ће бити служен парастос за 158 настрадалих Срба из овог мјеста и сусједних заселака у одбрамбено-отаџбинском рату, од којих су 49 убиле муслиманске снаге из Сребренице на православни Божић 1993. године.
Парастос ће бити служен у 11.00 часова, а за 12.00 часова предвиђен је кратак комеморативни програм, те одавање почасти и полагање цвијећа уз спомен-крст у Кравици за 3.267 погинулих српских цивила и бораца из средњег Подриња и Бирча. Обиљежавању ће присуствовати савјетник министра рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске генерал Милан Торбица и министар спољне трговине и економских односа у Савјету министара Сташа Кошарац.
На тај начин биће обиљежено 28 година од великог српског страдања на подручју братуначке мјесне заједнице Кравица. Етничко чишћење у средњем Подрињу започело је у априлу 1992. године уништавањем свега што је српско.
Муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја, вршиле су прогон и убиства српског становништва и уништавање имовине током цијеле 1992. и почетком 1993. године.
Послије бројних злочина у српским селима око Сребренице и Братунца у првој години грађанског рата у БиХ, Орићеви џихадисти су крвави пир наставили и 1993. године када су на православни Божић упали у Кравицу и убили 49, ранили 80 српских цивила и војника, а седам их је нестало. Пет их још није пронађено ни након 28 година. Међу несталима тог дана су и двије жене.
Село је на Божић опљачкано и запаљено је 688 српских кућа. Уништено је око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката. Око 1.000 становника у једном дану је остало без домова и кроз сметове се пробило према Дрини избјегавши сигурну смрт преласком у Србију. Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете.
Од почетка рата, па све до половине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог мјеста, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину. Заробљене су мучили, масакрирали, одсијецали им главе и показивали их у Сребреници, док је забиљежен и случај да су Ненада Ранкића пекли на ражњу.
По проглашавању Сребренице заштићеном зоном УН у априлу 1993. године, умјесто демилитаризације настављени су упади у српска села. Изузимајући три села уз Дрину, уништена су сва остала српска села на подручју сребреничке и велики број села у братуначкој и милићкој општини /више од 100 села/, а јединице Насера Орића убиле су око 3.000 Срба од којих више од половине цивила.
Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике као што су Божић, Петровдан и Ђурђевдан. Зликовци нису остављали живе ни болесне и непокретне, жене, дјецу и старце, а заробљени су умирали након бруталних мучења и тортура. Тако је било и у Кравици.
Заробљеном Анђелку Млађеновићу из Јежестице, пред мајком Савком, одсјекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу, о чему постоје фотографије, а Савку су након злостављања, такође, заклали са још неколико цивила, очевидаца тоих злочина. О томе је свједочио Кравичанин Драгомир Миладиновић чији су синови Ратко и Ђорђе погинули тога дана.
Два дана након масакра пронађено је и сахрањено седам масакрираних тијела, а тек послије два и по мјесеца сахрањено је још 42 унакажених тијела. Осим Драгомирових синова Ратка и Ђорђа, на Божић су, бранећи нејач, погинули још браћа Војислав и Радојко Богићевић, Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, те Вујадин и Миладин Долијановић.
У нападу сребреничких муслиманских снага на Кравицу учествовао је, према свједочењу преживјелих мјештана, велики број Бошњака, који су се послије рата вратили на подручје Сребренице и Братунца.
Ни 28 година од српског страдања нико није одговарао за убиства и злочине у Кравици, као ни за остале злочине у великом броју наведених српских села у средњем Подрињу, изузимајући двојицу Бошњака који су осуђени за три појединачна убиства на подручју Братунца.
Божићни напад на Кравицу је, према причама живих, али и историјским подацима, био наставак усташког злочина који је почињен на Видовдан 1944. године, када су усташе из околних села запалиле 38 Срба у подруму једне куће у селу Зонићи код Кравице. Међу запаљенима су били једногодишња Јефа, као и Павле и Василије Павловић, који су имали 64 године.
За тај злочин нико није одговарао и поучени тим сазнањем потомци кољача из Другог свјетског рата починили су нови злочин вјерујући да поново неће нико одговарати што се, нажалост, обистинило.
