Пише: Тијана Лекић
Како је, панови? Има ли још барута у фишеклијама? Је ли је још јака козачка снага? Да ли се још не даду Козаци?
Још има, баћко, барута у фишеклијама; још је јака козачка снага; још се не даду Козаци!
Николај В. Гогољ, Тарас Буљба
Ових дана, на Цетињу, често су ми у мислима дијалози из Тараса Буљбе. На чувену реченицу Достојевског, да смо сви ми изашли из Гогољевог шињела, додала бих да је наш народ изашао из Тарасовог кафтана.
Откад сам у трећем разреду основне школе, са татом читала Тараса Буљбу, готово свакодневан нам је био дијалог између Тараса и Козака. Рецимо кад бих се мучила да научим нешто из математике, не бих ли поправила лошу оцену, тата би ме у пролазу питао: „Има ли још барута у фишеклијама? Је ли још јака козачка снага?“, на шта бих ја одговарала: „Још је јака козачка снага, још се не даду Козаци!“ И тако кроз овај свет. Овај дијалог постаде саставни део читавог мог живота, овај вечити разговор постоји и данас, скоро шест година након татиног пресељења на место лепо, место цветно. Нарочито ових дана често чујем са слике на зиду, како ме са осмехом пита да ли још јака козачка снага. Одговор је јасан.
Наш народ данас делим некако на Остапа и Андрију. Живећи пар година под Ловћеном, посматрам људе.
Цетиње је Андрија. Љубав према туђем, према шареној лажи фино упакованој, превагнула је. Ласкање, тапшање по рамену. Убедише га да је битан, да им је важан и да је херојски окренути се против својих. Пољубише се. И пропаде Козак. Полакоми се, поверова, погорди се и пропаде Цетиње. Заслепљено се продаде и пристаде да буде оно што није и што не може бити. Замени шареном лажом и оца и мајку, брата и другове, веру православну, Сечу и читаво Запорожје.
Увек ми је Андрије било најжалије. Онај у кога су све очи биле упрте, од кога се највише очекивало, који је био најлепши, најпоноснији, највећа нада, бива изгубљен. Када наступи глад, када би притеран и окружен храброшћу и пробуђеношћу свог народа, он затвара очи у слепом послушништву својим господарима.
Увек ми је најжалије било Цетиња. Цетиња које не зна више ни ко је ни шта је, које је слепо да сагледа оно што је некада било и шта треба бити. Окружено пробуђеном, охристовљеном својом браћом, оцима, друговима, оно сном мртвијем спава, и даље се китећи туђим перјем, певајући туђе песме, марионетски игра како му се повлаче конци, мислећи да је то љубав, да је то јунаштво, те тако поносито срља у амбис.
До сусрета са оцем мора да дође. Хоће ли ово сретање бити отрежњујуће, када отац на концу ухвати за узде туђинског коња кога је поносито појахао? Када каже чувену реч од које се крв леди у жилама: „Стој!“
Андрији није било. Знамо како се овај сусрет окончао. Живим у нади да са Цетињем неће бити исти случај, да ће отац бити мање тврда срца и да ће крајњи исход ове битке бити Андријно спасење.
Било како било, ако се сва ова збивања заврше тако што непријатељ буде моћнији и ако нас савлада, надам се да неће бити више Андрија.
Надам се да ће Остап остати чврсти и непоколебљиви исповедник вере својих отаца и у најтежим тренуцима, те да ће читава Црна Гора у глас завапити: „Оче, где си, чујеш ли ти?“, а Отац наш небески загрмети: „Чујем!“.
Аутор је теолог и вјероучитељ
