Чини ми се да је Александри Вуковић у журби да стигне шефа пао и шешир са главе, али она се на то није обазирала. Зајапурена и под руку са Далиборком Пејовић истрчала је за својим шефом и вјероватно је у холу, мимо камера, скинула и штикле како би стигла свој омиљени политички и историјски лик у облику предсједника своје партије. Да ли је та посланичка зајапурена група онда Милов ниво и да ли је то оно што управник ове несрећне државе назива достојним модним политичким детаљем и равноправним саговорником? Некако ми је за око највише запала баш та јурњава ДПС посланика за Милом, а свакоме ко има очи и зрнце памети показала је каква је тренутно власт у Црној Гори и ко њу представља.
Посљедњи балкански комунистички диктатор, као и сви диктатори, окружио се својим послушним и понизним дворанима и жели само њих да чује када му аплаудирају из све снаге, како му климају главом и за оно што их не пита и како их води као слијепце тамо гдје можда они и не желе да иду. Међутим, више од тога гдје иду и јуре за Милом, његове посланике интересује да покажу на дјелу да лете за кораком свога шефа, да ће истрајати на његовом путу и по цијену згажених шешира и сломљених штикли. Па шта кошта да кошта! Нијесам сигуран да у Европи има такве странке са тако изграђеним и бетонираним култом вође као што га има ДПС. Ништа се ту није промијенило задње три деценије. Неки ранији посланици летјели су за својим вођом, а тај лет као да су као штафету предали насљедницима, па и они лете и не питају за цијену уколико се негдје у том лету оклизну и тресну у земљу и зараде лакше или теже повреде. Све се то може залијечити и прегурати, али по сваку цијену се не смије пропустити лет за својим вођом.
И о каквим то титулама и интелектуалним паролама говоре ови из ДПС-а када тако спремно и срамно лете за својим шефом? Све је то једна велика шарена лажа и маска за слијепу покорност своме вођи. Да је вечерас Мило отрчао пут Јадранског мора да се окупа у леденој води и у мрачним поподневним сатима осунча на непостојећем Сунцу, сигуран сам да би се Александра и Далиборка сјуриле за њим низ Петровачке стране и сјутра би се шепуриле подгоричким улицама показујући на све стране боју коју су синоћ добили купајући се у тмини Краљичине плаже у Милочеру и под освјетљењем и приватним сунцем свога вође. Мушки чланови посланичке делегације вјероватно би ронили око Светог Стефана вадећи шкољке и ракове, јер за који дан је ионако Никољдан, посна слава, па што не би на славској трпези умјесто крапа сервирали понеку хоботницу уловљену у близини плаже гдје се у ноћним сатима сунчао њихов предсједник.
И јесте у праву је Мило. Јер његов ниво су његови посланици, онако распојасани у чежњи за његовим погледом, додиром руке, стиском шаке и понеким стварним или имагинарним пољупцем. Његов ниво су његови посланици који су давно своје Ја пренијели у надлежност његовог Над-ја, одрекли се свега светог и несветог, рода најрођенијега и најближега. Јесте, Милов ниво су само они који немају други ниво осим његов и који немају другог имена него његовог. Сви они су један велики Мило и тек тако наслагани на гомилу и ископирани као стварни Мило, они су његов ниво. Диктатор је у стању тоталне диктаторске амнезије, гдје више не зна ни шта је некада био и шта је некада радио. Сви који га на то подсјећају нијесу његов ниво!
Бог сами зна како ће се све ово завршити. Ја не могу то ни да претпоставим!
Извор: www.srpskiodgovor.net
