Пише: Иван Милошевић
Данас су се огласили некадашњи члканови Покрета за независност Црне Горе кукајући како их су напали попови и великосрпске домаће снаге, али потпомогнуте Београдом и Москвом. Ништа чудно и невиђено и све је то у складу са савременом монтенегринском и ДПС логиком. Међутим, ови бивши чланови поменутог покрета или барем већина њих, не само што је у поодмаклим годинама, него добрим дијелом су бивши конунистички руководиоци, академици, новинари, писци или историчари. Интересантно је да су они у бившем Брозовом систему жарили и палили Црном Гором и од тога доста добро живјели. Уз то сви су докторирали негдје у Брозовом времену, а и даље машу тим дипломама као да су их добили од Свевишњег или у најмању руку од неког престижног свјетског универзитета!
Ипак да их поменемо ко су ти чланови о којима говорим.
Чланови извршног тијела Покрета: Бранко Луковац, Раде Бојовић, Бранко Балетић, Небојша Вучинић, Милан Марковић, Шербо Растодер, Марко Шпадијер, Дарко Шуковић.
Општински координатори Покрета: Шпиро Никовић, Ферид Шаркиновић, Веселин Поповић, Мухамед Спужа, Зденка Грбавчевић, Душан Симоновић, Властимир Перовић, Милан Обрадовић, Вук Роћен, Светозар Церовић, Маријан Машо Миљић.
Чланови Савјета Покрета: Новак Аџић, Бранко Бањевић, Чедомир Богићевић, Миодраг-Боле Бошковић, Петар Бокан, Јеврем Брковић, Небојша Бурзановић, Милован Ђуричковић, Зувдија Хоџић, Ратко Ивановић, Милорад Јовановић, Анђе Капичић, Петар Каписода, Новак Килибарда, Авдул Курпејовић, Нико Мартиновић, Радован Мартиновић, Ана Мишуровић, Јаков Мрваљевић, Милан Мрваљевић, Андреј Николаидис, Димитрије Поповић, Вукић Пулевић, Радован Радоњић, Сретен Радоњић, Бранислав Радуловић, Стеван Радуновић, Рајко Тодоровић, Бранко Војичић, Ђуро Вучинић, Стево Вучинић, Илија Вујошевић, Миодраг Вуковић.
Нијесу ми сви познати, али они који јесу сви су одреда бивши Скојевци, држачи и носачи Титове штафете, редовни кумровачки ђаци и полазници осталих ултраидеолошких бољшевичких школа. Одреда су и доказани атеисти, па и богоборци, али то их данас не спречава да се свим силама труде да обнове или створе нову цркву.
Вјероватно би тема односа комунизма и монтенегринства захтијевала подужи есеј, али за ову прилику довољно је истаћи њихову повезаност и стапање у једно и стварање заједничког фронта против Српства и Срба и свега што та два појма носе са собом. И није та комунистичка максима од јуче. Вуче она своје поријекло још од Дрезденског комунистичког конгреса, по чијим одлукама је највећи њихов непријатељ српска буржоазија и краљевина, њихова традиција и вјера, њихово писмо и постојање. Та стална нит обрачуна комунизма са Српством може се пратити потом преко Јајца и Бихаћа, а потом и конгреса тобоже нових странака, попут ДПС-а, које су по том питању остале и данас на нивоу Дрездена и Јајца.
Због тога није ни чудо што иоле освјешћенији човјек баш у том комунистичко-монтенегринском лонцу тражи и узроке свега овога што се данас дешава у Црној Гори. Иако се ови други на те оптужбе одмах наоружају негацијама и неолибералним афирмацијама, није тешко закључити да у том грму лежи зец данашњих све дубљих подјела у Црној Гори. Иако је читав свијет давно раскрстио са комунизмом и вратио се на вријеме прије његовог уласка на свјетску политичку сцену у Црној Гори тај повратак никако да се деси. Напротив, он не само да се одлаже, већ и проглашава свијетлом страницом новије црногорске историје. Због тог избјегавања суочавања са аветима комунизма дешавају се и овакви парадокси, односно да се водеће личности некадашње званичне идеологије данас представљају као црногорска интелектуална авангарда. Мислим да је то јединствен примјер у свијету и да до сада то никоме није пало на памет. Нажалост са њима таквима тешко да се може нормално разговарати, па ће они и даље гдје год могу репродуковати и измишљати нове или старе унутрашње и спољне непријатеље. У таквој латентној идеолошкој мобилизацији у којој се они налазе, наравно, немогућ је било какав договор и дијалог, а што се најбоље потврђује дешавањима око овог несрећног вјерског закона. Мислим да због тога већ дуго тапкамо у мјесту и умјесто да изађемо из дрезденских и јајчаних ровова све дубље их копамо и удаљујемо се од себе самих и свега онога што нас спаја!
