Генерал Драгољуб Михаиловић био је јединствена личност у историји бивше Југославије и Балкана, можда и целе Европе. Био је први вођа покрета отпора у Европи, чију су главу немачки нацисти уценили већ 1941, али и први и једини антифашиста који је осуђен за колаборацију са фашистима.
Немци су 1943. године за његову главу нудили 100.000 рајхсмарака у злату, а његови главни савезници, Енглези, су га те исте године пустити низ воду. И оптужили да шурује са својим нацистичким џелатима. Био је главна узданица југословенске избегличке владе у Лондону, а она је прва после Енглеза дигла руке од њега.
Све време Другог светског рата чувао је и образ и трон последњег југословенског краља, а у финишу тог рата краљ га је издао, позивајући све присталице генерала Драгољуба Михаиловића да пређу на страну његовог непомирљивог ратног противника, вође југословенских комуниста Јосипа Броза Тита.
На почетку рата тај човек је Титу поштедео живот, а Титов режим га је на крају рата осудио на смрт, а његове посмртне остатке тако добро сакрио да се ни данас не зна где је и како ликвидиран. Убијен је због сарадње са нацистима, а САД су тог истог човека две године после његовог стрељања одликовале за борбу против Адолфа Хитлера.
Пред његово стрељање комунисти су му убили сина, а преостало двоје деце прешло је на Титову страну и одрекло га се пре него што је био поражен на бојном пољу.
Син је био немилосрдан:
– Желим да сперем љагу која је пала на мене издајничким радом мога оца.
Ћерка је тражила чак и очеву главу:
– Морамо заборавити и наше најближе; морамо их извести пред суд да одговарају за своја дела.
Кад је изгубио све што је имао, генерал Драгољуб Михаиловић се одрекао и самог себе:
– Много сам хтео, много започео, али светски вихор разнео је мене и мој рад.
Ко је стварно био тај човек, шта је заиста хтео, шта започео, зашто је судбина према њему била тако сурова?
Рођен је у Ивањици, која је крајем 19. и почетком 20. века била синоним за забит. Веровало се да је пред овом варошицом, која своје име дугује хиљадама ива у које је била обрасла, и сам бог рекао лаку ноћ. Због тога се и говорило:
– Ивањицо, и богу си тешка.
У књизи рођених ивањичке цркве пише да је Драгољуб Михаиловић рођен 14. априла по старом, односно 26. априла 1893. по новом календару.
У истом хороскопском знаку као и Драгољуб рођени су и сликарка Оља Ивањицки и писци Меша Селимовић, Десанка Максимовић и Лаза Лазаревић, али и Михаиловићева зла коб Јосип Броз Тито.
Без оца је остао већ са навршене две године, а без мајке кад је имао седам година. Бригу о њихово троје деце преузео је стриц, очев брат Владимир, ветеринарски мајор Краљеве гарде у Београду.
Пет година по доласку у Београд умрла му је сестра Милица. Друга сестра, Јелица, имала је више среће, завршила је архитектуру и постала једна од првих српских жена архитеката.
Основну школу на Врачару завршио је 1904. године с одличним успехом, прва три разреда гимназије похађао је у Трећој мушкој, а преостала три у Другој мушкој гимназији. Гимназију је завршио са врло добрим успехом, а највише оцене, петице, имао је из земљописа и математике, а у завршном, петом разреду био је врло добар из веронауке, историје, природних наука, српског, немачког, француског и латинског. Владање је било добро или примерно, вредноћа похвална.
Један од школских другова био му је и каснији српски кнез Павле Карађорђевић, с којим ће се Драгољуб Михаиловић на драматичан начин разићи 1941. године.
По завршетку гимназије, јуна 1910. године, примљен је у Нижу школу Војне академије у Београду. Већ после шест месеци од поласка у школу унапређен је у чин питомца-каплара, а годину и по дана касније, 1. септембра 1912, у чин питомца-поднаредника.
Чим је постао поднаредник, уместо на трећу годину Академије, кренуо је у Први балкански рат. Прво ватрено крштење, с променљивом срећом, имао је 9. октобра 1912. године на Јавору, поред ондашње српско-турске границе.
Први налет Турака његови саборци су издржали, пред другим су се “повили”, а у трећем су одступали. Два дана касније, Турци су предали Сјеницу, а после неколико дана и Нову Варош, Пријепоље, Прибој и Пљевља. После протеривања Турака из западне Србије, Михаиловићев пук је новембра 1912. кренуо на Косово и Метохију, где је избила оружана побуна. Косметски Арнаути, како су се тада звали тамошњи Албанци, ослобађање ове области од вишевековне турске владавине доживљавали су као окупацију, па су се латили оружја.
Михаиловић није стигао до Косова, већ се непун месец дана борио у околини Новог Пазара, да би у октобру 1913, заједно са својим школским друговима, био враћен у Београд да заврши Нижу школу Војне академије. Дипломирао је као четврти у класи, али убрзо је морао поново у рат. С друге стране фронта налазио се аустроугарски каплар Јосип Броз.
У јесен 1914. западна Србија је била сва у пламену. Писар српске војске 23. октобра дочарава атмосферу аустроугарске “Казнене експедиције” на положајима у околини Крупња:
– Није било квадратног метра у који није ударило зрно.
У таквим околностима Михаиловић храброшћу скреће пажњу на себе, па у дневнику његовог батаљона читамо:
– Пешадијски потпоручник, водник Треће чете Првог батаљона Драгољуб Михаиловић: у борби хладан, присебан, нарочито 24. и 25. октобра на Костајнику (код Крупња) и 7. новембра (на оближњој коти) Пламомишту, где је остао на положају иако му је батаљон одступио. Предлог: златна медаља за храброст.
На још већим искушењима био је његов колега на супротној страни, Јосип Броз. Титов брат Стјепан је сведочио:
– У Србији су већ у првим борбама изгинула десеторица Кумровчана.
Михаиловић је, бранећи Србију, био успешнији од Броза. Беч је Броза одликовао сребрном, а Београд Михаиловића златном медаљом за храброст.
Тих дана Скупштина Краљевине Србије је у Нишу обелоданила главни ратни циљ Србије. Поред одбране отаџбине, српска влада и посланици тражили су од своје војске и “ослобађање све наше неслободне (аустроугарске) браће Срба, Хрвата и Словенаца” и стварање заједничке државе са Хрватима и Словенцима.
Осам дана после доношења Нишке декларације сазвали су тајну седницу. Народна скупштина Србије подржала је Пашићеву владу да “продужи борбу за ослобођење и уједињење српско-хрватско-словеначког народа по цену жртава неопходних за обезбеђење животних интереса нашег народа”! Калкулација српске владе да ће објављивање њеног главног ратног циља осоколити аустроугарске Хрвате, муслимане, Србе и Словенце да масовно откажу послушност Бечу и да пређу на страну Србије, доживела је фијаско.
– У овоме страшном рату најгори су били Словени из Аустрије – са неверицом је почетком 1915. писао београдски лист “Пијемонт”.
Од 20.000 аустроугарских официра, подофицира и војника – већином јужнословенске националности – заробљених 1914. у Колубарској бици, на српску страну прешло је само 450 Срба и 22 Хрвата.
Уз мржњу коју је распиривала против Србије, Аустрија је применила и посебну тактику ратовања:
– Срби су распоређивани најчешће у прве борбене линије аустријске војске, а иза њих Хрвати и Мађари. Сваки онај ко би оклевао са отварањем ватре на своју браћу или, пак, пуцао увис, био би отпозади убијен.
За аустријске интересе најсрчаније су се борили припадници Другог босанскохерцеговачкод пука. Њиховим борцима додељене су 42, а други пукови царске војске успели су да освоје тек по седам до 10 златних медаља за храброст.
Србија је изневерене наде у солидарност аустријских Словена тешко прихватала, још теже разумевала:
– У томе лежи највећа трагика овог рата за све нас Јужне Словене, нарочито за нас Србе – писао је један српски интелектуалац.
Трагедија Србије била је још већа због мегаломанских захтева њеног вођства, који су се понајвише очитовали 1915, када су Енглези већ почели да деле територију Аустроугарске.
Желећи да Бугарску одвоје од Беча и Берлина, Русија је од Србије тражили да Бугарској уступи делове Македоније, јужно од линије Крива Паланка – Велес – Охрид, нудећи јој Босну и Херцеговину, шири излаз на Јадранско море, делове Баната и Срема, слободни пролаз до Солуна и “територије (Албаније) које осигуравају додир Србије и Грчке”.
Нови предлог Србији Енглези су, у договору са Русима и Французима, упутили 16. августа 1915. године. За уступање Македоније Бугарској, Србији су понуђене велике компензације: Босна и Херцеговина, Срем, Бачка, део јадранске обале од Плоча до 10 километара јужно од Цавтата, северна Албанија и Славонија. Пашић и регент су и то одбили, правдајући се да би то било супротно Нишкој декларацији и прокламованим ратним циљевима Србије о стварању Југославије.
Драгољуб Михаиловић и његови ратни другови нису ништа знали о овим дипломатским играма. Њима је, после напуштања земље и катаклизмичног повлачења кроз Албанију, претила опасност од потпуног уништења. Поред дела ратоборних Албанаца, српској војсци су повлачење отежавали и Италијани, који су Албанију прогласили зоном својих “животних интереса”.
Потпуни слом је избегнут тек кад се престолонаследник Александар пожалио руском цару Николају Другом, који је Енглезима и Французима запретио да ће раскинути савез са њима ако српска војска не буде спасена.
После повлачења преко Албаније, опоравка на Крфу и обуке у Халкидикију, Дража Михаиловић је септембра 1916. тешко рањен у десно раме у борбама са Бугарима. Лечио се у Војној болници у Солуну, али је после излечења одбио предлог лекара да служи у позадини и опет кренуо на прву борбену линију. Сачувао је и дух. Кад су му домаћини понудили да код њих сврати ако икад дође у Солун, одговорио је:
– Посетићу вас чим други пут будем рањен.
Наредне године Михаиловић је добио енглески Војни крст, почетком 1918. одликован је Орденом белог орла четвртог степена, а митраљеско одељење, којим је командовао, ускоро је добило Златну медаљу за храброст. Септембра 1918. унапређен је у чин поручника, а приликом пробоја Солунској фронта толико се истакао у једној борби с Бугарима да га је званично похвалио и командант Друге српске армије Степа Степановић. Цена победе Србије у овом рату била је поражавајућа: изгубила је четвртину целокупног становништва!
Извор: Фејсбук страна Покрета обнове Краљевине Србије Пожаревац
