Колико Срба је живело у Албанији, а колико их се стопило са тамошњим народом? Док рударимо по историји и лицитирамо бројкама заборављамо на оно мало наших земљака који су у Албанији опстали, одбили да се албанизују и да забораве своје корене, који и даље говоре српски језик, иако су од домовине потпуно изоловани.
Преживели су Енвера Хоџу, лудило деведесетих, кризе и сиромаштво, праву гвоздену завесу која никада није пала и тако отуђила не само Србе и Албанце, већ и матицу од српског народа расејаног у Скадру, Драчу, Тирани… Немају српску школу ни српску цркву, део имовине им је одузет, а презимена промењена.
О томе како изгледа њихов живот за „Телеграф“ говори Салко Брајовић, председник новоформираног удружења Срба у Тирани „Скадарлија“, једног од неколико друштава која окупљају наш народ у Албанији.
– Нема српске школе у Албанији од 1934. године. Пре четири године затворен је једини државни универзитет, где се од његовог оснивања предавао српски језик. Законом нам није дозвољено да узмемо стара презимена. За све то обратили смо се писмено властима у Албанији, али не само што нисмо нашли решења, него ни одговор нисмо добили. Не надамо се ничему од стране власти у Албанији. Једину наду да останемо и преживимо као мањина видимо у подршци од стране власти у Србији – казао је.
Сада се надају „Малом Шенгену“ и пробоју граница, али оне у случају Србије и Албаније нису само физичке. Без путовања, познанстава, трговине, гостовања, студентских размена и културних догађаја нема обнављања духа, а сва борба предака да сачувају идентитет може бити узалудна.
Стање за српску мањину је, каже, горе него у време Енвера Хоџе, јер је деведесетих кренуо суноврат који нико није очекивао.
– Ми се нисмо крили никада, поштовали су нас. Режим Хоџе није признавао нас као мањину, подразумева се да нисмо имали нека права као мањина, на пример, нисмо имали школу на српском, нисмо имали националност после 1950. године, променили су нам презимена… Али албански народ је знао ко смо и били смо присутни у свим областима друштва, понашали се поштено и коректно и до 1990. године могу пуних уста рећи да смо били потпуно интегрисани у друштво. Свакако, били смо цењени и од самих власти – прича наш саговорник.
А онда – сулуда грозница деведесетих потресла је и Албанију.
– После 1990. године ми смо изгубили и она права за које смо мисли да их имамо. Одузели су нам земљу законом који су донели 1991. године – открива Брајовић.
Што се тиче цркве, може се рећи да Срби немају где да оду ни на божићну литургију. Православних цркава има, али грчких, што значи да се празници рачунају по новом календару.
– Иако неке цркве имају имена наших светитеља, као што су: Света Петка, Свети Никола, Свети Прокопије, то је све под Грчком црквом – казао је Брајовић.
Ако желе да уче језик, млада поколења могу то да учине у Скадру, у Удружењу Розафа Морача.
Извор: Искра
